header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТА ЛИТУРГИЈА arrow Уредништво: Ни чешће ни ређе него са постом, исповешћу и покајањем!
Уредништво: Ни чешће ни ређе него са постом, исповешћу и покајањем! Штампај Е-пошта
среда, 23 новембар 2022

 ОПЕТ О НАЧИНУ ПРИСТУПАЊА СВЕТОМ ПРИЧЕШЋУ           

Опет пишу неки читаоци око Светог Причешћа, па кажу: “Да ли ви сматрате да су новотарци сви који су за чешће причешће? Да ли то значи да су новотарци и старац Пајсије са Свете Горе, покојни патријарх Павле, архимандрит Рафаил Карелин?“

Ево нашег одговора...

Ми јасно пишемо, само што неки не читају како пише. Прави и потпуни новотарци су, кажемо, само они који су „два у један“: екуменисти и модернисти, самолитвеници јеретика и изменитељи литургијске службе и типика. Они уз све своје преступе додају и навођење неупућених на примање причешћа без доличне припреме. Јер то раде да бисмо и ми постали као римокатолици и протестанти, који за светињу не маре, па да бисмо се лакше ујединили с јеретицима, што не дао Бог и, силом Божјом спречен, не успео ђаво.

Пажња, дакле! Читај пажљиво шта пише у овом тексту!

Старац Пајсије није био екумениста и модерниста, а јесте био за чешће причешћивање, али под строгим духовним надзором. Ево  једног писма старца Пасјија Светогорца писаног 19. октобра 1959. са Атоса које доказује да се он обрачунавао са аљакавим причасницима, који су проповедали лажну науку обновљенаца какав је био неки Макракис:

“16. овог месеца вратио се у нашу отаџбину Коницу прождрљиви вук Х. К. (макракиста), чак је и књиге делио, нудећи камуфлирани отров прелести...Свакога дана је хтео да се причешћује Пречистим Тајнама иако би увече, како смо видели, јео роштиљ. Стога вас много молим нека за то зна нови златоусти отац А. Како пастири наше Цркве дају дозволу вуковима да отимају јагањце? Говорио је нашим сиротим земљацима да божанско Причешће нема никакве везе са исхраном итд. А наша Црква је опоменула Макракиса. Срећом, овде смо стигли да спречимо зло. Одмах је отишао пошто сам га добро испрашио.“

   Шта се из овога види? Старац Пајсије, који јесте заговарао чешће причешћивање, није сматрао да оно може без аскезе, а поготово да може свакодневно причешћивање, а поготово после кркања роштиља увече уочи Литургије.       

И патријарх Павле је, знамо за то, онима који су били ревноснији препоручивао чешће приступање причешћу, али зна се како. Монахиња Макарија из манастира Соколице на Косову каже да је он њој говорио да је „најстрашнији грех ићи на Причест немарно, без поста, покајања, исповести, молитве и милостиње. Милостиња заузима веома важно место у покајничком подвигу. Ако немаш да баш ништа даш потребитоме, учини коју молитву, коју метанију, или неки други подвиг“ („Православље“, 15. новембар 2020, стр. 34).

ЗАПАМТИ, ЧИТАОЧЕ: ЗА ПРИЧЕШЋЕ ЈЕ ПОТРЕБАН ПОДВИГ, А НЕ ПОДРИГ ПОСЛЕ КРКАЊА РОШТИЉА!

   Архимандрит Рафаил Карелин није ни модерниста, ни екумениста, и он тражи строг живот од православних хришћана. Јесте за често причешћивање, али контекст његове приче није екуменистички и обновљенски. Он је против екуменизма и измена богослужења и календара.

   Ипак, понављамо: за нас, Србе, најсигурнији је пут причешћивања како су нам оставили владика Николај и отац Јустин, и како су се причешћивали прави богомољци. Што се стараца из других помесних Цркава тиче, сви знају да су румунски старци, и то велики, увек препоручивали вернима да се причешћују са постом, молитвом, исповешћу и покајањем (а Румуни су се правој вери учили од Срба, који су им и владике давали, попут светог мученика Висариона Сараја).

   Ево шта је говорио славни старац Пајсије Олару:

На питање како да се одговори на проповед појединаца да се треба што чешће причешћивати, старац Пајсије је рекао: “Не можемо одустати од светих канона и од хиљадугодишње праксе Цркве. Идимо путем наших Отаца и претходника, канонским путем светога Предања. Не води нас у савршенство често причешћивање, него покајање са сузама, честа исповест, напуштање грехова, молитва из срца. Ревност неких за честим причешћивањем знак је слабљења вере и знак гордости, а не знак духовног поспешења. Наше исправљање и напредовање на путу спасења отпочиње с честом исповешћу и наставља се постом и молитвом са сузама, напуштањем грехова, милостињом, помирењем са свима и смирењем. Само након што учинимо све то, можемо се чешће причешћивати, онако као што казују свети канони и Црквено предање. Иначе, како да примиш Господа небеса и земље у кућу, када твоја душа није чиста, није исповеђена, поробљена је страстима и, особито, испуњена гордошћу? Најпре су нам потребне сузе, молитва и честа исповест, затим нам се сви остали дарови придодају. Наши манастири су се увек држали средишњега царског пута… следимо њихову праксу и савет. Други савет – за моје ученике који су духовници. Ја сам у свом свештеничком животу свезивао и раздрешавао, у име Христово, све који су долазили к мени ради исповести. Бог зна да ли сам чинио добро или зло. Али оне који не обећају да ће напустити грехе, немамо права да раздрешимо, док се из срца не покају за њих и не напусте их. Исто и са светим Причешћем: будимо веома обазриви коме га и како дајемо, јер велику одговорност имамо пред Богом. Ни сувише ретко, али ни сувише често. Узимајмо у обзир, колико је могуће, свете каноне и праксу данашњих искусних отаца. Вагајмо између строгости и опроштаја, између акривије и икономије, а где не знамо, или у тешким случајевима, питајмо искусне духовнике, и особито наше јерархе. Будимо веома пажљиви кога препоручујемо за рукополагање, јер нас чека строги суд. Јер неки су били рукоположени недостојно, против светих канона, и причињавали су тешкоће Цркви Христовој. Затим, да не заборавимо да су сви свештеници, јеромонаси и мирски, дужни да имају своје духовнике и да се редовно исповедају, а када су у питању тешки случајеви, да се исповедају само неком епископу. Свештеник не може да раздреши све грехе свештеникâ, чак ни мирјана, као што су случајеви бракова између рођака или развод. Онима који су помућени, посвађани с киме, обесхрабрени, сувише слаби, нападани телесним мислима, који су под судом или су проклети од свештеникâ и од својих родитеља, или верују у врачање, и особито који су учинили побачаје или избегавање зачећа, или су подстицали и друге на ове тешке смртне грехе, да не дамо одмах свето Причешће, јер ћемо бити сажежени и ми и они; него да их саветујемо да напусте грехе, да чувају дуго епитимију, да посте, да чине милостињу, да творе метаније и молитве по својој моћи, и само после одређеног времена, када Дух Свети буде поверио духовнику, овај нека им да Свете и спасоносне Тајне. Такође и сумњичавима, неодлучнима и кушанима душевним и телесним гресима, немојмо намах давати свето Причешће. У свим случајевима да се много молимо за оне који се нама исповедају и имају тешке случајеве, и Бог ће нам тајински поверити коју епитимију да им дамо и када да приступе Светињама.“  

   Понављамо: нека се причешћује ко како хоће, али који су побожни и мисле на душу, нека пазе шта раде. Памет у главу, Срби – свако ће за себе Богу одговарати. Немојте после да буде да нисте знали и да вам нико није рекао!

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 24 новембар 2022 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 26 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.