header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Лав Тихомиров: Апокалиптичко учење о судбини света и његовом крају (1) Штампај Е-пошта
субота, 16 март 2024
           Лев Александрович Тихомиров, првобитно руски револуционар и један од чланова Извршног комитета Народне воље, након свог разочарања насилном револуцијом, постао је један од водећих конзервативних мислилаца у Русији. Написао је неколико књига о монархизму, православљу и руској политичкој филозофији.  Син му је био епископ Тихон, један од свештеноисповедника из доба комунизма. 

Неколико уводних речи

Очекивање краја света и доласка антихриста, које је често изазивало забринутост код хришћанског дела човечанства, опет је актуелно у данашње време. Упоредо са очекивањем напретка и обновљеног живота, често можете сусрести и људе, који су удубљени у тајанствене странице Апокалипсе и можете чути приче о мистичним визијама, које најављују крај света. Било би исувише једноставно ако кажемо да таква расположења представљају последицу страшних удараца, које је Русији нанео јапански рат или пак – овог хаотичног и помахниталог превирања, које нас је захватило сада. Ипак, очекивања краја света су се појавила много раније. Она се доводе у везу са именом преподобног Серафима Саровског. Владимир Соловјев је већ излагао своја „Три разговора”, када је код нас, на први поглед, све у друштву стајало добро. И сам Соловјев је био само истакнути преносилац општег, распрострањеног расположења. Још пре јапанског рата су се проносиле гласине, преко речи разних јуродивих[1] и блажених, о рођењу антихриста. Чак се покушавало израчунати колико он има година. Нешто касније је претечом антихриста називан извесни хипнотизер и авантуриста Филип. Током протекле две године (1905–1907) о приближавању краја света је често говорио један тако популаран проповедник као што је отац Јован Кронштатски; истовремено, они који читају Апокалипсу често нису чак ни верници, али ипак поседују ону душевну осетљивост, која им не дозвољава да се придруже масама које тријумфују поводом савременог „прогреса”, натопљеног крвљу и пропраћеног прекидањем свих некористољубивих веза, губитком поштовања према светињи религијској, породичној и друштвеној.

У такво једно доба и усред таквих расположења ни за кога није бескорисно ако подели са другима, које такође занима та проблематика, опште закључке, до којих је он сам дошао, читајући есхатолошка места у Светом Писму.

Али, да ли уопште треба да се толико удубљујемо у читање Апокалипсе? Постоје и они који нису присталице таквих истраживања. Они се позивају на речи Спаситељеве да нама није дато да знамо границе овоземаљског живота и налазе да је удубљивање у есхатологију чак и опасно, јер се на тај начин лако може доћи до погрешних мишљења, лако се може изгубити енергија, премда – радећи за добробит људи, и томе слично.

Кажу такође да је Апокалипса доступна само разумевању оних људи који су достигли посебно узвишено стање свога духовног „ја”.

Не могу да се сложим са таквим мишљењима, а да прво не направим веће напомене. Тешкоће у разумевању Апокалипсе, Данилових пророчанстава и осталог, наравно, нису спорне. Међутим, Апокалипса није дата само због пророка. Ни најмање. То мистичко Откривење представља обраћање целокупности верујућих, припадницима неколико цркава, те мноштву људи, којем су припадали и они који су били далеки од савршенства: да имаш име да си жив, а мртав си (Отк. 3, 1).

А уместо закључка, Јован Богослов ипак нам каже: Благо ономе који држи ријечи пророштва књиге ове (Отк. 22, 7). Па и Сам Спаситељ скретао нам је пажњу да будемо пријемчиви у односу на знаке времена: А ви се чувајте; ето вам све казах напријед (Мк. 13, 23). Он чак прекорава оне који умеју да разликују лица неба и земље, а знакове временâ не разликују. Дакле, ја полазим од претпоставке да је посвећивање пажње есхатологији обавезно за хришћане.

Али, јасно је да посветити пажњу не значи бити пасиониран, лакомислен и субјективан, и управо да би се избегла субјективност и лаковерност у проблематици која је од толиког значаја, као што је предвиђање догађаја у животу света и његовог краја, треба се у есхатолошком читању придржавати свих мера предострожности против тако нечег.

Циљеви пророчанства

Између осталог, како ја сматрам, треба да имамо у виду да су циљеви пророчанских откривења о будућим догађајима у свету двојаки. Понекад пророчанство има за циљ да нам дâ упутство како да се понашамо, и у том случају оно је увек разумљиво. Тако, на пример, Спаситељ је посебно детаљно говорио о догађајима, који се односе на рушење Јерусалима; и сва та пророчанства су толико јасна, да су хришћани, управо захваљујући упозорењима Спаситељевим, могли да се благовремено спасу од невоља, које су снашле њихове друге сународнике приликом уништења Јудеје. Понекад је, обрнуто, пророчанство толико нејасно, да постаје разумљиво тек кад се гледа ретроспективно, када смо ми већ доживели његово испуњење. Тако, на пример, тешко да је неко од савременика апостола Јована Богослова могао схватити да ће прогона хришћана бити баш десет. Али, неколико векова касније, када је већ време прогона отишло у прошлост, није било тешко израчунати колико их је било. Сада се чак у уџбеницима рачуна десет прогона, и нама постају јасне речи: „подносићете патњу око десет дана”. То је чак изузетно тачна дефиниција, зато што би, у ствари, било правилније рећи – не „десет прогона”, него „око десет прогона”. Јер, ако се узме у обзир да је епоха од 250 до 270 година – трајање једног прогона, онда их је свега било девет, а ако се рачуна по именима императора, онда – једанаест.

Каква је ипак сврха пророчанства, које је могуће схватити тек онда када се испунило? Оно, очигледно, има за циљ не упозорење, не инструкцију за деловање, него учвршћивање вере у Бога. Видевши на примеру историјских чињеница испуњење онога, што се, и поред тога што нам је било непознато, одвијало пред очима Оног Који зна тајне стотинама и хиљадама година унапред, ми се можемо уверити да заиста постоји Неко Ко све зна, Ко надахњује пророка. Таква помоћ нашој вери постаје тим неопходнија, што се људи више удаљавају од времена апостола и што се лакше код нас може појавити питање: где су та обећања Његовог Доласка? Посебно је значајно да такав ослонац постоји пред крај времена. Када дође антихрист, и лажна чуда непријатељска заслепе свакога, међу свецима ће „и гласови замукнути” и „пророштво ће престати” – пророчанства Апокалипсе ће тада постати драгоцен ослонац хришћанину против сумњи које нас и против наше воље муче. Управо зато је, чини ми се, последње доба описано у Апокалипси са таквим детаљима, док су најближе историјске епохе описане релативно кратко и збирно.

Дакле, ако имамо на уму та два суштински различита циља Откривења, ми не смемо да будемо збуњени због немогућности да тренутно разумемо многа места у њему.

Понешто је у њему предвиђено за наше доба, и та места су нам и разумљива. Понешто је пак дато тек за будућност, и таква места је бесплодно покушавати растумачити, док не дође време, за које је то пророчанство предвиђено.

Другу неопходну предострожност против грешака у читању есхатолошког штива представља исправан систем тог читања.

Као обичан основ хришћанске есхатологије служи Апокалипса светог Јована Богослова и пророчанства Данилова. Али, оба извора карактерише велика неразумљивост пророчанских созерцања, прикривеност, симболичност и она посебна сликовитост, којој је духовно созерцање принуђено да прибегне у одсликавању предмета, које је пак немогуће представити нашим људским речима и појмовима, па чак и сликама.

Да би се савладале тешкоће у схватању тих делова пророчанстава препоручује се пажљиво проучавање пророчанске символике, да бисмо били у стању да на неки начин дешифрујемо прикривена места. То је уистину неопходно, али ја мислим да никакво дешифровање неће помоћи и неће нас спасти од грешака, ако ми не будемо имали на уму основно опште правило читања Светог Писма. То правило гласи – да ми никада не треба да објашњавамо Писмо само на основу појединих фрагмената, извучених из њега, те да можемо сматрати правилним само оно схватање, које је засновано на скупу свега онога што је откривено по датом питању или предмету у Светом Писму.

У погледу будућих дешавања са светом и његовог краја, постоји много места у Светом Писму, независно од Апокалипсе и пророка Данила, а та места су често у стању да нам дају темељ за разумевање пророчанских созерцања. Такве тачке ослонца, приликом читања Апокалипсе, представљају пророчанства Самог Спаситеља у Јеванђељима и есхатолошка места у Посланицама апостола Павла, Петра, Јуде и самог Јована. Указивање на будуће догађаје Спаситељ и апостоли не чине више у виду симболичких слика и созерцања, него у виду директних фактичких порука или конкретног историјског приповедања. Овде је све јасно и прецизно и нису дозвољена никаква субјективна тумачења.

Приликом читања Апокалипсе ја и постављам као правило да се неразумљиво објашњава уз помоћ разумљивог и не допуштам никаква тумачења, која би била у контрадикцији са јасним речима Спаситеља и апостола.

Та предострожност је посебно значајна код питања хилијазма (од грч. Χηιλιας – хиљада; рел. учење о хиљадугодишњем Царству Божјем на земљи), судбини јеврејског народа и Царству Божјем на земљи.

О седам периода светске историје хришћанства

После тих уводних напомена, покушаћу да у кратким цртама образложим своје сопствено виђење историје хришћанског света кроз наводе из пророчанстава.

Што се тиче пророчанством предвиђене историје будућности, не постоји ниједан извор кориснији него што је Апокалипса. Али, истовремено, слика коју она приказује је најсложенија и, како се мени чини, таква да не може бити схваћена као обично хронолошко излагање будућих догађаја.

Делимично та грешка постоји и у познатој књизи пуковника Бејнингена „Приближавање Другог Доласка Спаситељевог”, бр. 1. (Она се понавља и у новој обимној његовој књизи.)

Он упоређује догађаје из историје са сукцесивно узетим местима из Апокалипсе, која изражавају откривење путева Божјих. Таквим се местима, као што је познато, сматрају „скидање печатâ”, „звуци труба” итд. Код пуковника Бејнингена се овако прослеђује историја: први печат – то су апостоли међу паганима; други печат – ратови Римске империје; трећи печат – разне несреће у империји, глад, куга и сл.; пети печат – прогон (Галерија) итд. Затим иду „звуци труба”. Пресељавање народа – то је прва труба итд. После свега почиње упоређивање догађаја са „пехарима гнева” Божјега, при чему се први пехар упоређује са појавом Волтера, други пехар – са француском револуцијом итд. Пети пехар се повезује са Париском комуном, а шести – са турским ратом... Остаје још седми пехар, и следи крај света... Ја се нећу детаљно заустављати на историјским поређењима пуковника Бејнингена и ограничићу се на напомену да сматрам да су она већим делом произвољна и неаргументована.

Што се пак тиче Апокалипсе, ја сматрам да је историја догађаја у свету скривена или је откривена у њој кроз мозаик, који је на много сложенији начин састављен. Мени се чини несумњивим да се Апокалипса састоји од целог низа појединачних пророчанских созерцања, која обухватају сад једну, сад другу страну догађаја, понекад се враћајући ка једном истом догађају и по неколико пута. Догађаји, који су откривени за очи Оног Који зна тајне, дешавају се час на небу, час на земљи, а час се спуштају у преисподњу дубину. За неке међу њима не постоји хронологија, јер то није еволуција било каквог процеса, него стање ствари. Онде пак, где се ради о нашој овоземаљској историји, која се развија еволуционо – хронолошки редослед се може пратити и кроз созерцања светог Јована.

Хронолошки редослед догађаја се испољава кроз, како се мени чини, неколико делова Апокалипсе: 1) у поуци, намењеној за седам Азијских цркава, где је циљ откривења у највећој мери поучан, такав да верујућим људима дâ упутство како да се понашају; 2) у приповедању о скидању печата са књиге, коју је отворило Јагње: овде су дате кратке смернице за карактеристичне особености предстојећих (за нас сада већ у великој мери прошлих) догађаја; 3) у редоследу звукова труба Анђеоских (од 8-е главе), где се излаже, како нам се чини, убитачно деловање духовних сила на овоземаљски свет, што Бог дозвољава; иако је тешко са сигурношћу тврдити да се то не односи само на последњу епоху у трајању света; 4) у хронолошком редоследу изложена је и генерално историја последњих времена трајања света, између осталог, изливање седам пехара гнева Божјега.

У данашње време ја ћу покушати да распоредим звукове труба ако не по свим, оно бар по неким од седам епоха светске еволуције, у својству додатка поукама за цркве и скидању печата.

Осим догађаја, који су изложени хронолошки, неке епизоде од највећег значаја се назиру у појединачним созерцањима, као што је јављање Žене, која је обучена у сунце, појава аждаје и појава жене – блуднице. За те епизоде се не наводи очигледна хронолошка одредница, и она се мора одређивати стохастички, по претпоставкама. Са великом подробношћу Апокалипса се такође зауставља, чак на два различита места, на последњој борби антихриста и Христа.

Што се пак тиче чувене 20-те главе Апокалипсе, која се врло често схвата као засебан хронолошки моменат у историји и при томе служи као ослонац за хилијастичко учење, ја сматрам да она треба да буде у стварности призната као општи, поновни, сажети преглед целокупне, раније изложене, слике светске борбе сатане против Господа Бога. Одмах затим као поновно, сажето созерцање следи посебно – и најзад последње – созерцање Новог Јерусалима, које су припремила созерцања деветнаесте главе.

Таква је у општим цртама та сложена слика, коју ја ни изблиза нисам још исцрпео у низу сазрцања, од којих час свако узајамно укључује делове оног другог, а час су у потпуности неподложна хронолошком одређивању њиховог места у историји. Ипак, као што је речено, за већи број догађаја може се проследити нека хронолошка узастопност, у складу са којом се, бар за мене, светска историја, од Доласка Искупитеља па до краја света, ван сумње, разбија на седам засебно окарактерисаних епоха.

Њихова одлике су, као прво – поука црквама, као друго – приповедање о скидању печата, а као треће, може бити – звуци труба.

Ја, међутим, морам претходно најпре да објасним зашто сматрам поуку упућену ка седам Азијских цркава – карактеристиком седам епоха у будућности. Обично се 2. и 3. глава Апокалипсе, где се излажу те поуке, сматрају само и искључиво поукама, предвиђеним управо за тих седам цркава, које су тада наизглед представљале једну епархију светога Јована Богослова. Али, ја никако с тим не могу да се сложим. Наравно, Откривење Јована Богослова, ако се дословно схвати, упућено је тим црквама (њих седам): у Ефесу, Смирни, Пергаму, Тијатири, Сардису, Филаделфији и Лаодикији... Али, зашто само њима? То би се тешко могло схватити. Још најстарији међу тумачима, од оних чија су дела сачувана до данас, Андреј Кесаријски примећује: „Много је било тамошњих цркава, а он пише само за њих седам” и у наставку даје разјашњење те околности – да се то чини „због самог броја седам, који означава оно мистичко у црквама, које се свуда налазе, и у знак сагласности тог броја са свакодневним животом, у коме постоји период од седам дана” („Тумачење Апокалипсе”, слово прво, 1–4).

У Европи, Азији и Африци је заиста било много цркава 91. године по Христовом рођењу (године Откривења Јовановог). (Осим Азије, која је укључивала и Фригију, Мизију, Карију и Либију), постојале су, на пример, цркве у Александрији, Антиохији (где се по први пут појавила реч „хришћани”), Јерменији, а посебно у граду Едесу, Атини, Берији, у Византији, Витанији, Галатији, у Дамаску, Етиопији, Шпанији (Гвадиха и Елвира), у Индији (цркве св. Вартоломеја), у Јерусалиму (која се иначе распала 70-те године), у Кападокији, Кородру, Кесарији, Киликији, на Кипру (коме је припадало и острво Патмос), Коринту, Криту, у Ливији, Понту, Панонији, Парти, Риму, Синопи, Скитији, Солуну, у Филипима. У наведеним провинцијама цркве, наравно, често нису биле ништа мање многобројне него у Азији. Оне које се помињу у Апокалипси нису биле ни главне, ни најважније, па чак ни оне које имају будућност. Истина, Ефес је био престоница апостола Јована, који је ту и преминуо. Али, апостол Јован је познавао и друге цркве. Непосредно пре изгнанства у Патмос, где се десило Откривење и где је такође била Кипарска црква, свети Јован је био довезен из Ефеса у Рим (прогон Домицијана), где је претрпео своје славно мучеништво... Зашто се Откривење не обраћа Риму, нити другим најзначајнијим црквама, него само Азијским? Зар се оно не тиче целог хришћанског света?

Али, ван сумње је то да се Спаситељ обраћа свим хришћанима. Сам опис небеских мотива у визији показује да је Христос говорио као глава Васељенске Цркве. Спаситељ је насликан између седам светионика, док држи у рукама седам звезда – ти светионици су седам цркава, а звезде – њихови анђели. Ефеској цркви наређује да се напише: „Тако говори Онај што држи седам звијезда у десници Својој, и што ходи посред седам свијећњака златнијех” (Отк. 2, 1)... И даље се каже: „Тако говори Онај што има седам духова Божијих и седам звијезда” (Отк. 3, 1)... Упркос томе што је цркава било мноштво, Спаситељ се приказује како хода међу њих седам. Али, како Спаситељ у Својој десници држи све цркве, бивше, садашње и будуће, и иде између њих током целокупног постојања света, мени се чини да је очигледно да седам Азијских цркава има само симболички значај и да се преко њих Спаситељ обраћа целој Васељенској Цркви – у неких седам њених облика и седам тренутака постојања.

Та претпоставка се појављује неумитно. Чувени Оберлен („Пророк Данило и Апокалипса св. Јована”, стр. 262) такође запажа тим поводом да је седам азијских цркава заправо „представљало целу Цркву”.

Ја налазим да су они представљали типове Цркве, као и тренутке њеног постојања, односно да су азијске цркве имале типичне особености оних стања, кроз која ће касније проћи Васељенска Црква за целокупно време свог постојања на земљи. На тај начин се поуке и упозорења, у лику Азијских цркава, дају за сваки период постојања Васељенске Цркве, због чега и треба да рачунамо да тих периода има седам.

Ако је то тако, онда карактеристика – како нам о томе сведочи Откривење – за сваку од тих седам Азијских цркава, која је и одговарала, наравно, положају сваке од њих у то време – представља исто тако карактеристику седам узастопних периода постојања Васељенске Цркве на земљи, и на неки начин укључује кратак летопис Њеног постојања у будућности.

Другу, исту такву, хронику будућих дешавања са човечанством представља књига, која је запечаћена са седам печата. Овде опет видимо указивање на седам епоха.

Старо тумачење Андрије, архиепископа кесаријског, говори да под књигом треба подразумевати премудро памћење Божје, као и дубину божанских судова, или, како се он изражава на другом месту, „божанских судбина”. Сама тумачења Андрије Кесаријског, што се тиче првих печата, непосредно се надовезују на прве епохе хришћанске историје. Тако, под првим печатом Методије (један од најстаријих тумача, кога цитира Андрија Кесаријски) поразумева ред апостолски, који је кренуо да осваја свет Христовом истином. Други печат Андрија примењује на времена мученика, а под трећим подразумева неку врсту отпадништва; под четвртим пак – несреће, које се можда односе и на његово време живота, док у петом унапред види неко будуће прогањање, које ће се десити већ касније, после његовог доба; под шестим печатом пак подразумева прелазак од прогона ка временима пред долазак антихриста, а под седмим печатом се подразумева „крај овоземаљског живота”.

Располажући, на тај начин, двема хроникама живота и историје света од Првог Доласка Христовог до Другога, ми их можемо спојити у једно, и онда ћемо добити приповедање нешто подробније.

Трећу допунску хронику, може бити, дају нам Анђеоске трубе – те предстојеће невоље, које Анђели громогласно најављују и које се све, очигледно, односе на сферу борбе сотоне против хришћанског света.

Друга созерцања Апокалипсе дају нам још више детаља о појединим епизодама те историје будућности, која је за нас делимично већ и прошлост. Распоредити те епизоде по одговарајућим хронолошким местима је – веома захтеван посао, и ту може доћи до неслагања. Ипак, упркос томе, у Апокалипси ми можемо да пратимо историју Хришћанске Цркве, која је погружена у историју човечанства и која се налази под утицајем борбе Неба и преисподње, односно Божанске силе, која људе води ка спасењу, и сатанске злобе, која их вуче у пропаст.

Карактеристика седам епоха постојања света
или хиљадугодишњег царевања Христа на земљи

Приступајући покушају да у кратким цртама окарактеришемо садржај сваке од седам епоха хришћанске историје света, ја морам да напоменем да скуп тих епоха сматрам историјом хиљадугодишњег царевања Христа на земљи.

Као што је познато, многи чекају хиљадугодишње царство Христово на земљи, као посебну епоху која треба да наступи после уништења антихриста. Ја не прихватам такво мишљење – као прво, зато што га је Црква још од давнина одбацила, а као друго – зато што ни код једног апостола, у есхатолошким местима у посланицама, нема никаквог помињања о хиљадугодишњем царству после пораза антихриста, него се јасно указује на то да ће Други долазак Христа бити и последњи. Код Самог Спаситеља исто тако нема никаквих помињања о „хилијастичкој” владавини; обрнуто – веома јасно је речено да ће Други долазак бити у непосредној вези са крајем света. Царство Божје или Небеско пак, према јасном учењу Спаситељевом, наступило је пре 1900 година, за време Његовог Првог Доласка.

Карактеристике развијања Царства Божјега на земљи Спаситељ је дао у виду мноштва прича са великом јасноћом.

Најзад, у самој Апокалипси, глава 20-та, која представља главни ослонац онима који очекују тих посебних осетилних хиљаду година, пре може бити схваћена као сажети поновни осврт Оног Који тајне зна на све оно што је он говорио раније.

Андрија Кесаријски, понављајући тумачења из најдавнијих времена, каже директно: „Хиљаду година је раздобље од ваплоћења Господа до доласка антихриста”. Ја и прихватам управо то тумачење. Како су распоређени догађаји у животу света у то време, које се назива „хиљадугодишњим” – не у аритметичком смислу, него у смислу извесне „пуноте времена” – и како се историјски оно разбија, по Апокалипси, на седам различитих епоха?

Већ у Спаситељево доба Царство Божје или Небеско (што је једно исто) приближило се људима и наступило за неке међу њима. То Царство Божје, које се налази унутар нас, испољава се и на видљив начин, што видимо и на примеру апостола, који су га видели у сили и слави за време Преображења Господњег. Оно постоји на видљив начин такође у Цркви, овде на земљи и на небесима, што видимо у Апокалипси у лику „стараца”, које је Господ учинио „царевима и првосвештеницима”. Свеци, које је Господ изволео да прослави, царују са Господом на земљи међу онима који се покоравају Христу, односно који исправно верују и у вери живе.

А истовремено, Царство Божје је поринуто и у световни живот, међу преостало човечанство, у коме оно делује, као квасац, који постепено нараста тесто, или пак као мрежа, која хвата и добру и лошу рибу, од које се оставља само прва, док се друга избацује напоље.

Уопште узев, Царство Божје – а оно представља и „хиљадугодишњи период” – свеобухватно је описао Спаситељ, како у виду општег процеса развоја, тако и у својим односима према појединим личностима. Општи пак карактер светског процеса, у коме сазрева Царство Божје, може да се види из приче о пшеници и кукољу. Они су остављени да расту упоредо све до времена када ће пшеница сазрети за жетву, а онда ће она бити пожњевена за житнице рајске, док ће кукољ бити избачен у огањ вечни. Тај заједнички раст пшенице и кукоља се дели на седам епоха.

Ни за једну од тих епоха се не могу утврдити тачне границе, које би је одвајале од претходне и од следећих. Епоха представља извесни доминантни тип, одређени дух хришћанског дела човечанства, који се не појављује одмах, који не нестаје одмах, односно – не у свим крајевима једнако или истовремено. Због тога, с друге стране, док у једним крајевима траје дух раније епохе, у другима се развио другачији дух. Зато епохе, ако узмемо цео свет, као да захватају једна другу и, самим тим, тек приближно могу да буду одвојене једна од друге по деценијама или чак вековима.

Уосталом, исто то се односи и на друге епохе културног и духовног живота човечанства. Никакав тачан датум не може изразити када се завршила епоха класичне културе, када је настао и престао да постоји дух Средњевековног доба итд. Исто то морамо рећи и за расподелу епоха Апокалипсе по различитим вековима светске историје.

Са том напоменом приступам одређивању граница сваке епохе.

Прва међу њима – Ефеска обухвата време апостолских проповеди, то јесте доба од времена Спаситељевог па до епохе прогона хришћанских, иако су прогони били почели још за време апостолâ 64. године, док је Откривење светог Јована Богослова дато године 91. Највиши конкретни израз Цркве првог периода била је, наравно, Јерусалимска црква апостолског доба, која је већ 91. године била распарчана, потиснута из града и морала се крити с друге стране Јордана.

Откривење одаје високу похвалу тој првој, Ефеској епоси постојања Цркве. Напоменућу да сам назив „Ефес” има значење ‘жељени’, ‘пожељни’... Тај симболизам код именâ може се запазити и у другим епохама... У Ефески период треба да се сврста и појава Žене, која је огрнута сунцем, а коју прогања аждаја. Та Žена је – Црква... Под „првим печатом” Ефеска епоха се означава као победоносна проповед – „коњаник на белом коњу. Он је изашао као победоносац, и ради победе”... У поуци, упућеној Ефеској Цркви, Спаситељ том периоду одаје високу похвалу, између осталог, и за то што је она била у стању да направи разлику између правих и лажних апостола и да замрзи јеретике. Међутим, Откривење већ Цркви пребацује за то што је напустила своју љубав. Претпоставка је да се то односи на губитак оног духа, који је чинио да су верници имали све заједничко, и не само срце и веру, него и имовину; и није међу њима било ни сиромашних ни богатих, како кажу „Дела апостолска”.

И каже Господ „Опомени се, дакле, откуда си спао, и покај се, и прва дјела чини; ако ли не, доћи ћу ти скоро, и дигнућу свијећњак твој с мјеста његова...” (Отк. 2, 5).

Та се претња остварила у следећем, Смирнском периоду, периоду прогонâ...

Та епоха је за поједине крајеве почела пре него што се разлегао упозоравајући глас Апокалипсе. Конкретно, Јерусалимска Црква је била узнемирена још за време рушења Јерусалима 70-те године. Али, она при томе није страдала, него се само склонила с друге стране Јордана. Тамо су хришћани наставили да постоје у црквеној заједници и имали су своје епископе. Затим, када је Јерусалим поново почео да се насељава, хришћани су, наравно, били и у њему, док није коначно разрушен 130. године, када је император Адријан чак променио име Јерусалима у Елију Капитолину и поставио храм Јупитеру на месту јудејске светиње. То би, заправо, било правилније сматрати ширењем гнусобе опустошења на светом месту, а не постављање џамије Омара, како сматра пуковник Бејнинген.

Било како било, свијећњак Јерусалимске Цркве био је дигнут с мјеста. Она је на дуже време остала без утицаја и чак је Патријаршија овде била основана тек 451. године.

Као што је напред речено, у први период спада почетак визије о Žени, која је огрнута сунцем, док наставак и крај његов прелазе не само у другу, него и у трећу епоху. Та Žена је, према веома старом веровању, означавала Цркву. Сотона је за време Спаситељеве смрти на крсту био побеђен. У то време се на Небу одиграла борба, и аждаја (сотона) је била збачена на земљу, где је у свом бесу желела да уништи потомство жене, огрнуте сунцем, односно, сходно тумачењу Андрије Кесаријског – вернике који су се спасавали. За прву трубу је речено: Први анђео затруби, и поста град и огањ, смијешани с крвљу, и падоше на земљу; и трећина дрва изгорје, и свака трава зелена изгорје (Отк. 8, 7). Не усуђујући се да заузме одређени став према тој борби, која се одиграла на небу, Андрија Кесаријски сматра да се то односи искључиво на последња времена. Али, дете Žенино је било узето на небо, док је она сама одлетела у пустињу, односно у окружење паганских народа, где јој је било суђено да се сакрије. Ђаво је покушавао да је уништи, пуштајући за њом реку, али земља је упила воду. Како Оберлен ово тумачи, то се односи на најезду варвара, који је требало да униште Цркву, сакривену у пределима римске власти. Али, земља (односно народ) упила је воду, усисала варваре, и аждаја је у силном бесу почела да изналази друге начине да се избори са осталијем сјеменом њезинијем (Отк. 12, 17).

Та епизода, која је започела током прве епохе, завршава се током треће. Прва пак епоха Апокалипсе траје свега неколико десетина година, не више од стотине.

Друга епоха – Смирнска, по самом свом симболичком називу изражава нешто погребно. Она је остварење претње Божје, изражене у првој епоси, и огњем прогона очишћена је, пошто је пала с краткотрајне висине, Црква.

Иза другог печата се назире да је та епоха требало да скине мир са земље, тако да се људи међусобно убијају. „И други анђео затруби, и као велика гора огњем запаљена паде у море; и трећина мора поста крв” (Отк. 8, 8). То, могуће, означава крваве прогоне. „Море” симболички уопште означава човечанство. А у Речи Божјој, упућеној Смирнској Цркви, напомиње се да ће против хришћана говорити они који себе називају јудејима, а у ствари представљају зборницу сотонину (Отк. 2, 9). Познато је да су клевете јеврејске биле разлог првог прогона, а и иначе они су увек окретали Римљане против хришћана. Називање јудеја зборницом сотонином, може бити, показује да су они у том случају били у служби оруђа борбе аждаје против Žене, која је огрнута сунцем.

Реч Божја, упућена Смирнској Цркви, односно хришћанима друге епохе, убеђује их међутим, да се не плаше онога што им предстоји да поднесу у тамницама и прогонима, и упозорава да ће патња трајати само „око десет дана”... Тај последњи израз, како сам ја напоменуо раније, треба довести у везу са десет прогона хришћана. Прогони су се дешавали: 1) за време Нерона 64. године, 2) за време Домицијана 91. године, 3) за време Трајана 98. године, 4) за време Марка Аурелија – 177. године, 5) за време Септима Севера – 202. године, 6) у Декијево време – 250. године, после кога је непрекидно трајао прогон од стране императора Гала 252. године, 7) за време Валеријана – 257. године, 8) у доба Аурелијана – 275. године, 9) у Диоклецијаново време – 303. године и 10) за време Максимијана – 311. године. Прогона је било, како се обично сматра, десет. Толико и излази, ако се време Декија и Гала рачуна као једно доба. Ако се пак посматрају као два прогона (јер су то, ипак, два различита императора), онда је прогона било једанаест. Ако се пак рачуна цео период 250–257 год. као један непрекидни прогон, онда их је било свега девет. А најтачније ће бити ако кажемо „око десет”.

У самом почетку Смирнске епохе испунило се пророчанство Спаситељево везано за рушење Јерусалима и храма 70-те године, приликом кога су хришћани, захваљујући својој доследности у поштовању речи Спаситељевих, благовремено успели да избегну пропаст...

Та напорна катарзична епоха трајала је приближно до времена Константина Великог, то јесте преко 200 година. Она је запажена по томе што Реч Божја не чини Смирнској Цркви ниједан прекор, већ само каже: знам... твоју невољу, и обећава да ће вјерноме дати вијенац живота, тако да неће му наудити друга смрт (Отк. 2, 9–11). Према тумачењу Андреја Кесаријског, то значи да вјерни неће бити подвргнути другом суду. У самој Апокалипси (глава 7.) ми затим видимо на небесима пред престолом и Јагњетом људе у белим одеждама са палминим гранчицама; и Анђео објашњава Оном Који тајне зна да су то они који су дошли од невоље велике... Сви они још пре Другог Доласка Спаситеља су пред пријестолом Божјим, и служе му дан и ноћ у цркви Његовој (Отк. 7, 14–15)...

Прве две епохе су у Апокалипси предочене толико јасно да се лако препознају. Али, трећа се епоха разумева нешто теже.

Трећа епоха – Пергамске Цркве пре свега је у знаку чињенице да Црква живи тамо гдје је пријесто сотонин (Отк. 2, 13), и то се узима као околност која ју ослобађа кривице. Шта то значи? Црква се и раније скривала „у пустињи”, међу паганима, где је такође владао сотона. Али, треба претпоставити да, док је то било само склониште за људе, макар и не – хришћане, само по себи оно није доносило никаква искушења, није давало ни заслуге, а ни грех. То се није схватало ни као олакшавајућа околност.

Али, у Пергамско доба, изгледа, дошло је до некаквог озбиљног мењања околности, које су до те мере искомпликовале положај Цркве, да ју Христос посебно похваљује због тога што се она ипак, и у таквом положају, држи Његовог имена и што се није одрекла вере.

Ја претпостављам да све то значи да је у Пергамско доба Црква већ била пустила чврсте корене „у пустињи” и већ постала доминирајућа, државна Црква. То ју је поставило у сами центар оног световног интересовања и свакодневних брига, у којима сотона јача свој престо. Онда постаје јасно зашто очување верности Христу, у толико сложеном и тешком положају, представља велику заслугу, због које је Црква и била посебно похваљена.

Међутим, за то време на рачун Цркве се износе и многобројне замерке због присуства разних јереси, при чему је Господ говорио да ће Он Лично доћи и обрачунати се са јеретицима, мачем уста Својих... Када се користи такав израз, то увек значи да ће мач уста Господњих победити. Због тога Пергамску епоху несумњиво треба сматрати такође епохом Васељенских Сабора, који су победили јерес.

Али, иако је истина и победила у време треће епохе, тајанствени глас, приликом скидања „трећег печата”, каже: „Ока пшенице за грош, и три оке јечма за грош, а уље и вино немој ускратити” (Отк. 6, 6). Мислим да то значи, у првој половини реченице, да ће се појавити крајња неравноправност у погледу духовних квалитета код људи. Док се у другом делу фразе даје, ван сумње, поука како да се сачувају благодатне Тајне, по свему судећи – Евхаристија и Свештенство. Не можемо а да не нагласимо да оном ко победи у тој епоси Господ обећава да ће дати као награду да окуси ману небеску, што, према тумачењу Андрије Кесаријског, означава Причешће Светим Тајнама. Поврх тога, оном ко побеђује даје се бели камен, на коме је „ново име записано, којега нико не зна осим онога који прими” (Отк. 2, 17).

Не инсистирајући на својој претпоставци, мислим да бели камен треба да значи светост, а ново име које никоме није познато, осим онога ко га добија – значи извесни прелазак Цркве у стање невидљивости. Односно, може се закључити да је, од времена када је Црква претворена у државну, постало већ невидљиво на први поглед и непознато ко јој стварно припада, тако да само онај ко лично добије мистичко ново име осећа да је он заиста Христов. О мноштву пак других видљивих чланова Цркве већ није могуће судити ко су они заправо: хришћани или не, да ли они иду ка спасењу или пак не размишљају о томе?

Колика је дужина трајања Пергамског периода? Претпостављам да се она провлачи приближно од Константина Великог до оног доба када хришћанске државе почињу да очигледно тријумфују над паганскима, јер је последња околност означена као знак следеће, четврте епохе. У трећи период, вероватно, спада и онај фрагмент када аждаја пушта воду, као реку, за Žеном која бежи. По мишљењу Облерлена, то је најезда варвара на Западну Европу, али, може бити, још пре би могло значити најезду мухамеданских народа, који су неупоредиво више претили Žени, него варвари из времена пресељавања народа.

Иза треће Анђеоске трубе се крије падање с неба велике пелен – звезде, која је горчином натопила трећину вода, и од пијења те воде су умрли многи. Звезда увек указује на неку велику и снажну личност; сотону, анђела или човека. У датом случају то може бити пророк Мухамед, који је нанео први тежак ударац Хришћанству.

Све у свему, Пергамска епоха обухвата отприлике време Византијске државе, а у Западној Европи епоху Карла Великог и његове монархије.

Од оног времена како се Црква разделила на разне државе и народе, које су са неједнаким успехом испуњавале обавезе и мисију хришћанске државе, периоде је посебно тешко разграничити у различитим местима – у једним местима завршавају се раније, а у другима касније, тако да је један период захватао део другог. Приближно, трећу епоху можемо рачунати од 4. века па до 14., односно она се подудара са такозваним Средњим вековима историје.

Четврта епоха – Тијатирске Цркве обухвата првенствено Нову епоху. Откривење каже да су црквена дела тог времена испуњена и љубављу, и вером, и чак да су последња дела њена већа од првих. Али, Христос такође прекорева ту епоху због јереси и разузданости, која је приказана у виду жене Језавеље, која је сама себе називала пророчицом. Апокалипса такође помиње дубине сотонске, које се испољавају у одређеним учењима. Могуће је да под тим треба подразумевати антихришћанске утицаје, којима је била обележена епоха Ренесансе, упоредо са успесима науке и људске мисли. А можда се под тим подразумевају изопачене јереси, које многи повезују са орденом темплара и масонством. Та места су иначе нека од врло мрачних места у Апокалипси.

Четврта анђеоска труба означава помрачење трећег дела Сунца, Месеца и звезда. Тај симбол обично означава највише учитељске чинове Цркве. И наравно, Тијатирска епоха представља ту појаву веома сликовито.

Поука, која нам се даје у време те епохе живота Цркве, очигледно, спречава нас да тражимо „новине”, на неки начин нас подсећајући да је разоткривање Истине већ завршено раније, тако да се даље у том смислу нема куд ићи. Такав смисао, очигледно, имају и речи: „које имате држите докле дођем” (Отк. 2, 25). Може бити да су покушаји новог тумачења хришћанства у оно време, или од тог времена постали већ опасна обмана сотонских дубина... Ако је тако, онда се на то време може односити крај 12. главе Апокалипсе, везано за деловање аждаје, која, пошто није успела да уништи Žену реком, отиде да се побије с осталијем сјеменом њезинијем... (Отк. 12, 17).

Међутим, све у свему, четврта – Тијатирска епоха служи веома делу Божјему, тако да јој Апокалипса обећава власт над незнабошцима, које ће она пасти с гвозденом палицом (Отк. 2, 26–27), односно са великом сигурношћу и ауторитетом. То заиста представља особину хришћанске државе од 15. века, када је Европа завладала полако свим паганским земљама, обраћајући њихове народе у хришћанство и владајући њима. То је епоха гвожђа и крви, а под „четвртим печатом” је – коњаник, коме бјеше име смрт, а после њега следи пакао, тако да је на четвртом дијелу земље њему дато да убије мачем и глађу и смрћу и звјерињем земаљскијем (Отк. 6, 8). Пустошења у трајању те епохе у самим хришћанским земљама су позната из историје, па и пагани, премда и скрушени као судови глинени, такође су одговарали на то окрутним пустошењима хришћанских земаља.

Где позиционирати приближни крај четврте – Тијатирске – епохе?

Можда одгонетку за то треба потражити у Русији и Руској Цркви.

Русија је рођена у доба треће епохе, и узела је врло живо учешће у четвртој. У њој се на веома типичан начин развила хришћанска држава, управо са конзервативним тоном Тијатирске епохе, која као да је прихватила поуку: „које имате држите докле дођем”. То је типична девиза руске вере, од почетка постојања Русије, па до недавног доба. Русији је такође било суђено да активно учествује у томе да „пасе пагане жезлом гвозденим”, и они су дуго били скрушени пред њом управо – „као судови глинени”... Налазимо да се, везано за Руску Историју, за крај четвртог периода може сматрати приближно 19. век, док се цела епоха процењује на трајање од пет столећа. Наше доба је, изгледа, већ ван сумње изашло из оквира Тијатирске епохе. Шесту епоху, Филаделфијску, ми, очигледно, још нисмо доживели. Тако да наше доба треба да буде уврштено у пету епоху.

Пети период – Сардијске Цркве спада генерално у тужне периоде. Сардијска Црква чак симболички, по свом називу, подсећа на узалудне узданице у свемоћ богатства, јер апокалиптички Сардис представља – управо старе Сарде чувеног кнеза Креза. Апокалиптичка одлика те епохе као да нам подмеће огледало које одражава наш псеудохришћански лик. Знам твоја дјела, да имаш име да си жив, а мртав си (Отк. 3, 1). И стварно, цео свет тек сада носи назив хришћанског, али нигде нас супротност између назива живота „Свете Русије”, „Православља” и потпуне умртвљености вере не погађа до те мере као код савремене Русије (почетак ХХ века).

Господ за Сардијски период не проналази никакву утеху. Он нас само убеђује да се покајемо и прети да ће на нашу развратну епоху доћи као лупеж, и нећеш чути у који ћу час доћи на тебе (Отк. 3, 3).

Тек неколико људи из Сардиса, према Апокалипси, не опоганише својијех хаљина, и Господ обећава да ће их обући у светлост, у бијеле хаљине (Отк. 3, 4).

То је епоха таквог пада, да душе умрлих (под „петим печатом”) већ налазе да је наступило време за последњи суд над светом... Али, стрпљивост Божја још није пресушила, те је душама речено да буду спокојне још кратко време, докле се наврше и другари њихови и браћа њихова, који ваља да буду побијени као они (Отк. 6, 11).

Заиста, са Сардијском епохом свет хришћански још није неповратно пропао. У њему се још крију велике снаге за препород, који ће бити и судбина епохе која следи за овом – Филаделфијске.

Наставиће се...

__________________

       [1] јуродиви – луди Христа ради

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( субота, 16 март 2024 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 37 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.