header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Лав Тихомиров: Апокалиптичко учење о судбини света и његовом крају (крај) Штампај Е-пошта
понедељак, 18 март 2024

 О роковима свршетка света и доласка антихриста, израженим бројчано

Појава звери и жене – прељубнице. Пре него што пређемо на шесту епоху светске историје, неопходно је да се овлаш зауставимо на двема засебним епизодама созерцања Оног Који тајне зна. То је управо – појава звери и појава жене – прељубнице.

У које доба можемо сврстати појаву „звери”? Претпостављам да би се сазрцање Апокалипсе у том случају морало допунити есхатолошким местима из Посланица апостола Јована и Павла. Последњи каже да је сотона, кога је Спаситељ победио, наумио неку врсту тајне безакоња, која је већ деловала у време апостола Павла, али појави антихриста у највећој мери смета нешто што га спречава, или неко Који сад задржава (2 Сол. 2, 7). Остваривање антихриста у потпуности тада још није било могуће, иако су поједини „антихристи” већ тада постојали, како изјављује апостол Јован. Али, та појава звери антихриста и звери – лажног пророка, који му помаже, о коме говори 13. и делимично 11. глава Апокалипсе, односе се очигледно на већ сасвим последње дане, на седму (Лаодикијску) епоху. У наше доба – антихрист, који је вечно спреман да буде рођен, који вечно постоји потенцијално, скоро да није забележен у Апокалипси.

Али, што се тиче жене – прељубнице, веома је могуће да се њена појава може везати за пету епоху.

Шта је то жена – прељубница, жена која је издала Бога, која је чинила разврат са царевима овоземаљским? Оберлен веома убедљиво доказује да то није ништа друго него посрнула Црква... Он тај лик не доводи у везу ни са једном појединачном црквом, дакле на пример – са Римском, као што то воле да чине други протестанти. Према Оберлену, у историји Цркве увек паралелно постоје два елемента: 1 – чиста и светла Невеста Христова, која никога не воли, осим свог Небеског Žеника и која му је увек верна, 2 – други пак елемент, прељубница, која је постала „световна”, која издаје Христа због света, која чини прељубу са царевима овоземаљским... Због тога Оберлен не указује ни на какав појединачни моменат појаве жене – прељубнице.

Мени се чини да је могуће, ипак, и другачије тумачење. У Апокалипси, у 17. глави, појава жене – прељубнице пре као да се дешава у неком одређеном тренутку, и у сваком случају Онај Који зна тајне ју је видео већ у пустињи, односно у време када се Црква сакрила у паганску средину, што значи – не у току прве епохе. Да, уносећи се мисаоно у све четири прве епохе – тешко је претпоставити који ће бити тренутак њене појаве током једне од њих. Чак ни аналогију са Језавељом четврте епохе жена – прељубница не представља. Та развратница једноставно игра улогу пророчице. Žена – прељубница је, пре свега, издајница, као друго – она представља неку врсту „спокојног” пада у животињство, због најнижих овоземаљских блага. Али, њена појава се врло лако може повезати са петом епохом, ако заиста жена – прељубница јесте посрнула Црква.

Међутим, ја не бих био тако сигуран да је то била Црква. Најстарији тумачи Апокалипсе, које је „компилирао” (прим. прев. наводници моји) Андрија Кесаријски, сматрају жену – прељубницу неком врстом царства. Она се у самој Апокалипси назива „градом, који царује над царевима овоземаљским”. Али, ако је то царство, онда је то царство очигледно такво – које је раније веома тесно било повезано са Богом, са Христом, слично Цркви. У противном препуштање самог себе не Богу, него благу овоземаљском у сваком случају не би било превара, не би било прељубништво. Прељубом се у Библији назива понашање народа израиљског, али никако не персијског или неког другог царства, које никада са Господом и није ступало у заруке Завета. Прељубницу код пророка представља „дјева Израиља”, али не „кћер Вавилонска”.

Ако се узме у обзир све то, можемо замислити да је жена – прељубница нико други до Русија, која је преварила Бога. Ниједна нација није толико повезивала своје грађанско – политичко деловање са црквеним, као што је то Русија. Само древни Израиљ представља у томе са њом аналогију, јер је чак и Византија носила у себи наслеђе политичке установе – старог Рима, док је Русија, слично Израиљу, рођена истовремено када је обручена с Господом. Ако је та тужна претпоставка тачна, онда ће и суд над великом прељубницом, и њено уништење од стране 12 царева, вазала антихристових, све ће се то моћи историјски довести у везу са судбином Русије. Уосталом, то су судбине, које тек предстоје у будућности, зато што се односе на седму епоху. Појављивање Русије у својству жене – прељубнице (ако је то заиста она) треба да у овом случају повежемо са нашом, петом епохом.

Ако „звуци труба” могу да буду доведени у везу са карактеристикама историјских епоха света, онда пета труба (која одговара Сардијској епоси) указује – у наше доба – на изузетан размах сила пакла. Нека звезда, која је пала с неба, како се каже тамо, „отворила је бунар бездана”, из чијег су замраченог дима изашли страшни, невероватне величине и облика скакавци, који су ранама мучили људе који немају печата Божјега на челима својим (Отк. 9, 34). Под тим скакавцима Андрија Кесаријски, који (иако је то повезивао са крајем света) подразумева „лукаве демоне”, при чему косе женске означавају сладострашће и побуде блудне, док зуби лавовски указују на – убиственост и отровност, а оклопе гвоздене – окрутност срца. Ујед тих скакаваца, слично уједу шкорпије, крајње је мучење за људе, који немају печата Божјега... И у те дане тражиће људи смрт, и неће је наћи (Отк. 9, 6)... Сам цар бездана Аполион или Авадон – усмртитељ окреће на људе те скакавце, и мучење које ће они изазвати трајаће у току мистичких пет месеци, што се наравно не сме схватити дословно.

Шеста епоха – Филаделфијска. Колико год да је пета, Сардијска епоха пала, са њом се не завршава светска мисија хришћанства. Оно још треба да има епоху великог уздизања духовног, скоро невиђеног, јер шестој, Филаделфијској цркви Христос у Апокалипси не износи ниједну замерку, него јој само даје похвале. Тога није била удостојена чак ни прва епоха, већ друга (мученичка) и шеста, која по симболичком значењу речи Филаделфија означава братску љубав.

У време те епохе Црква ће бројчано бити мала – мало имаш снаге, каже се у Апокалипси, – али она чврсто држи реч Христову, и као награда за то – пред њом се поклањају Јевреји. Значајно је то место. „Ево”, каже Господ, „дајем оне из зборнице сотонине, које говоре да су Јевреји, и нијесу, него лажу; ево ћу их учинити да дођу и да се поклоне пред ногама твојима, и да познаду да те ја љубим” (Отк. 3, 9).

Другим речима, треба да претпоставимо да ће управо у доба Филаделфијске епохе уследити обраћање Израиља Христу, о чему са таквом сигурношћу говори апостол Павле. У седмој глави Апокалипсе забележена је засебна визија, која се дешава после скидања шестог печата и пре него што је скинут седми печат, односно, самим тим – припада периоду Филаделфијске епохе. У тој визији се ставља печат на чела слугама Божјим из свих колена Израиљевих. Одатле се може видети да су Јудеји, који су на том месту названи зборницом сотонином, играли ипак некакву улогу у делу сотонином. Побеђени великом моралном снагом Филаделфијске Цркве, они се окрећу Христу, али не сви до једног – у етнонационалном смислу, већ само они који су обележени печатом Божјим. Доћи ће, како је речено, из зборнице, а не цела зборница. Наглашавам тај детаљ како бих оповргао мишљење оних који су (као и пуковник Бејнинген) спремни да прихвате владавину Јудеја над светом, као неку врсту добра и испуњења пророчанстава. То је погрешно.

Не говори само Апокалипса, него сам Христос у Јеванђељу каже Јудејима: „Када бисте ви били дјеца Авраамова, чинили бисте дјела Авраамова... Ви чините дјела оца својега... Ваш је отац ђаво; и сласти оца својега хоћете да чините (Јн. 8, 39, 41, 44). „Јер оно није Јеврејин”, каже апостол Павле, „који је споља Јеврејин...” (Рим. 11, 26). И мада апостол Павле каже „и тако ће се спасти сав Израиљ” (Рим. 11, 26), међутим он објашњава у деветој глави исте те Посланице: „А није могуће да ријеч Божја прође: јер нијесу сви Израиљци, који су од Израиља... То јест, нијесу оно дјеца Божија што су по тијелу дјеца, него дјеца обећања примају се за сјеме” (Рим. 9, 6–8).

Дакле, у време Филаделфијске епохе, налазим, десиће се спасење такозваног свог Израиља, односно оног који и јесте истински Израиљ, и изаћи ће из зборнице сотонине.

Уједно с тим Господ, за награду Филаделфијској Цркви, обећава да ће је сачувати од тренутка искушења, које ће задесити целу васељену. То је већ време уочи завршетка историје света, и Спаситељ каже Филаделфијској Цркви: „ево, доћи ћу брзо; држи што имаш” (Отк. 3, 11).

У Филаделфијској Цркви ће се, треба претпоставити, сачувати до краја света чиста Невеста Христова. Али, вероватно, већина такозваних „хришћана” ће падати све ниже, јер свет прелази у седму епоху, Лаодикијску, коју ће Господ са одвратношћу изригнути из уста Својих.

Само се по себи разуме да о дуготрајности Филаделфијске епохе сада не постоји могућност да се износе било каква мишљења. Али, после ње наступа последња, седма епоха.

Седма епоха – Лаодикијска. На карактеристикама те епохе се нећу задржавати. Она је – најтужнија од свих, и завршиће се великим невољама, које су подробно описане у Апокалипси. Завршиће се она доласком антихриста и његовом кратковременом владавином. Затим ће већ наступити крај света.

Што се тиче проблематике краја света, постоје велика неслагања: како схватити тај крај? Многи сматрају да је то само „хиљадугодишње царство” Христа на земљи, које пада између. Своје пак мишљење о „хиљади година” ја сам изнео претходно.

О роковима свршетка света и доласка антихриста, израженим бројчано

Почео сам беседу од оних очекивања блиског краја света, која се сада шире међу хришћанима. Како треба да буде решено питање о исправности тих очекивања? Да ли је много времена остало целом свету да живи, и да ли вреди да се још бринемо о подршци Хришћанској мисији, а тим пре о подршци Хришћанској држави?

Многи тумачи Апокалипсе се слажу у томе да је крај света близу. Оберлен 30-тих година се није надао да ће свет доживети више од 200 година. Исто такво мишљење је имао Владимир Соловјев. Пуковник Бејнинген, помоћу дешифровања „пророчанске азбуке”, одређује да је крај света 1932. године.

Мени се чини да су сва та израчунавања и претпоставке веома субјективни, чак и онда када се тај субјективизам заогрће наизглед математичком формом израчунавања пуковника Бејнингена.

Ја мислим да ми не знамо који су рокови. Можемо претпоставити да су, од седам епоха трајања света, четири већ минуле, да једна тече, док су друге две тек предстојеће. Али, колико ће година, векова или хиљада година сачинити трајање пете, шесте и седме епохе – ми то не можемо знати. Дужина трајања епоха, судећи по прошлости, веома је неуједначена. Прва није имала ни стотину година. Трећа је била захватила цели миленијум. Колико ће потрајати пета, колико ће бити потребно да потраје Филаделфијска епоха да би се спасли сви, који још треба да се спасу? Па и нашој епоси је, упркос њеној греховности, назначено: „Стражи и утврђуј остале који хоће да помру (Отк. 3, 2). Значи, и петој епоси се указује на делање каквим ће, највероватније, и бити припремљена могућност наступања светле Филаделфијске епохе. Из тога следи да смо ми у сваком случају обавезни да радимо, а колико времена – то, мислим, не зависи од унапред утврђеног рока, који нам је на неки начин наметнут, већ од успешности нашег рада. Што успешније ми радимо, што више људи спасавамо, тим је дужи рок, јер ће свет нестати тек онда, како ми се чини, када нико не буде хтео више да буде уз Бога и да иде ка спасењу. Поводом овог места један цењени свештеник ми је поставио питање: да ли ја сматрам да је ствар у броју оних који ће бити спасени, или се пак задатак хришћанске епохе састоји у томе да се достигне високо стање светости? Ја не могу да се одлучим да останем при врло крутом ставу. Чини ми се највероватнијим да су и количина и квалитет овде у прилично тесној повезаности. Међутим, питање које ми је постављено нека остане читаоцима на размишљање.

У седмој глави Апокалипсе је речено: Анђео, који имаше печат Бога живога, повика... Анђелима, којима бјеше дано да кваре небо и земљу, говорећи: Не кварите ни земље, ни мора, ни дрвета, докле запечатим слуге Бога нашега на челима њиховима (Отк. 7, 2–3). Колико ће времена бити потребно за то? Не каже се. Апокалипса показује општи ток историјског процеса од времена Спаситеља до краја света и указује на укупни број периода развоја, који за то време Цркви и свету предстоје, али израчунавања времена, које је суђено свету да проживи током тог развоја, чини ми се, не налазе за себе никаквог ослонца у предсказањима Светог Писма.

У Спаситељевим речима се указује на опште знаке наступања краја света, али се у хронолошком смислу сусреће, пре свега, врло нејасна фраза: Овај нараштај неће проћи док се ово све не збуде, а после тога следи афирмативна изјава: А о дану том и часу нико не зна, ни анђели небески, до Отац Мој сам (Мт. 24, 34–36). Не дефинишући рокове, Спаситељ је ипак указивао на то да увек очекујемо: Пазите, стражите и молите се Богу, јер не знате кад ће вријеме настати (Мк. 13, 33). Оно ће наступити неочекивано, али треба да буде предвиђено, кроз посматрање зрелости света за свршетак: А од смокве научите се причи: када се њезина грана помлади и стане листати, знате да је близу љето (Мк. 13, 28).

Исте те поуке – да се увек очекује крај, али без указивања на „времена и рокове”, постоје код апостола Павла. Апостол Петар нас подсећа да је за Господа један дан као хиљада година, и хиљада година као један дан, и понавља: али ће доћи дан Господњи као лупеж ноћу (2 Пет. 3, 8, 10).

Сви апостоли указују, слично Спаситељу, на неке знаке појављивања антихриста и Другог Христовог Доласка, али у потпуности поричу могућност утврђивања рокова. Оно на шта указује Апокалипса дато је у веома неодређеним изразима. Они се покушавају растумачити, али, мислимо да се пророчанство не излаже из тог разлога у толико нејасном облику, да би била могућа одгонетка.

У сваком случају, ми видимо из тога да се крај света очекивао још од времена апостола. Свети Јован Богослов је писао: Дјецо! Пошљедње је вријеме, и као што чусте да ће доћи антихрист, и сад многи антихристи посташе; по том познајемо да је пошљедњи час (1 Јн. 2, 18). Апостол Павле је поводом бракова говорио: А ово вам говорим, браћо, јер је остало вријеме прекраћено, да ће и они који имају жене бити као они који немају... јер пролази обличје овога свијета (1 Кор. 7, 29–31).

Очекивања краја света била су толико напето изражена код хришћана оног времена, да су сами апостоли морали да убеђују верујуће да не преувеличавају близину краја. У том погледу апостол Павле у Посланици Солуњанима на сјајан начин указује на оне околности, под којима ће наступити крај света и које у његово време још нису биле сазреле. Може бити да је, управо ради тога да се укаже на то да је тај пут дуг, и била дата Апокалипса, која, иако је и говорила: време је близу и да, доћи ћу скоро, ипак је самим садржајем показане слике будућности објаснила и релативност те „близине”.

Очекивања краја света су се и касније понављала, сваки пут се показујући као погрешна. Под такву сумњу ја постављам и савремена очекивања. У сваком случају, мени се чини да људи, као што су Оберлен и В. Соловјев, у својим покушајима да докуче време свршетка, стоје на чвршћем тлу него пуковник Бејнинген. Они се не ослањају на бројчана израчунавања, него на оцену духовно-моралног стања човечанства. Било да су њихова очекивања блиског краја исправна или не, ипак, мени се чини да је управо на такав начин предвиђања указивао Спаситељ. А од смокве научите се причи, односно, како ја сматрам, посматрајте духовно-моралну еволуцију света, и када видите знаке, онда знајте да је то време близу. Ја лично се не прихватам тога у овим својим редовима. Али, неће бити бескорисно да замислите општу слику светске историје са тачке гледишта развоја дела Божјега. Она је, чини ми се, таква.

Господ Бог је у свет послао Спаситеља, Који је, деловањем Духа Светога, подигао човечанство на пут ка спасењу; снага Божанске благодати дата је човечанству ради стварања Цркве, Невесте Христове, из самог себе, у којој треба да се у току одређеног временског периода сједине са Христом сви они који могу бити спасени.

С друге стране, силе зла „древне змије” (прим. прев. наводници моји), такође улажу напор у борби против Бога, у истој тој човечјој средини, бранећи своју превласт. Због тога су силе зла и створиле неку врсту „тајне безакоња”, која је почела да делује још у време апостолско.

И ето, у самом човечанству траје борба добра и зла. Она представља развојни процес, чије су поједине фазе указане у Апокалипси, али дужина трајања тих фаза, а самим тим и укупни рок трајања историје света није наведен. Ти рокови, ја мислим, нису ни предодређени Божјим промислом у смислу нечега насилног, неизбежног, него су унапред задати само у смислу предзнања Божјег.

Треба да се сетимо учења апостола Павла о „предодређености”. Господ је све предодредио, али само у том смислу да је Он свезнајући и да оно што је унапред спознао – то је и предодредио.

Обични разум, који поседује човек, а у још већој мери анђели и демони, може да предвиди само оно што представља логички закључак из стања ствари и односа снага. Међутим, у погледу деловања слободне воље таквом се логиком ништа не може предвидети. Ето зашто сотона, на пример, не може знати да ли ће он упропастити оног свеца кога искушава. Када би он знао засигурно да неће успети у својим покушајима, вероватно, он тада не би узалуд трошио снагу. Али, он то не зна. Он само види да, према саставу својих душевних снага, тај човек може да посрне, и чак се понекад чини да ће неизоставно морати да посрне. Али, онај који се искушава има пориве слободне воље у правцу добра или зла, и њихово деловање сотона већ никако не може да предвиди. Само Божански Разум све то зна – не закључујући логички, него непосредним свезнањем, созерцањем саме слике будућности, која још није ни насликана... слично као што ми посматрамо слику онога што је у прошлости...

Тако, захваљујући Својој особини свезнања, Господ зна како ће у будућности протицати борба добра и зла, и само по томе „предодређује” спасење једних и пропаст других.

У светском процесу борбе између добра и зла огромну улогу има слобода човечанства да бира добро или зло. Од ње зависи успешност деловања једног и другог, а стога и дужина трајања рокова овог или оног стадијума борбе, а услед тога, самим тим – и укупна дужина трајања развоја света.

Апостол Павле је говорио Солуњанима да дан Господњи неће наступити док не дође до отпадништва и док се не појави човек греха, син погибељи (антихрист), чије се појављивање данас нечим успорава и који ће се јавити чим то што га задржава буде узето из своје средине. Када ће се то што га задржава узети, давши могућност тајни безакоња да надвлада? Мени се чини – то се може десити увек. Још се у време апостолско сматрало да је могућ долазак антихриста, јер су „антихристи”, односно противници Христови, постојали и пре 19 векова. Сам Онај Који тајне зна је сматрао да је могуће да је то већ „последње време”. Па ипак, „последње време” тада још није било наступило. Времена и рокови сакривени су и од самих Анђела. Чак Син Човечји, по Својој људској (а не по божанској) природи, није то могао знати. Све се то објашњава, како ми се чини, само тиме што у ствари ти рокови зависе од кретања слободне воље човека у правцу добра или зла. У вољи је Господњој – да се спасе што је могуће више људи и, ето, може бити, тежња слободне воље човекове ка Богу и јесте оно што задржава, оно што не да антихристу да се појави. Постоји објашњење да је оно што задржава – деловање Духа Светога. Али, деловање Светога Духа и неће бити уклоњено, док не дође до отпадништва слободне воље човека у односу према Богу.

Такво деловање слободне воље би могло да се деси и у време апостолско. Да се, према предвиђању Божјем, показало да спасења и живота у Богу жели само малобројна група верујућих ране Цркве, онда би оно што задржава било узето и тада би и крај света наступио без одлагања. Прави антихрист брзо би израстао из неког од ситних антихриста те епохе. Због тога су Спаситељ и апостоли упозоравали хришћане да буду сваки час спремни. Али, само то упозорење је изазивало нове побуде слободне воље ка стварању Тела Христова и, предвиђајући још велико мноштво оних који су способни да се спасу, Господ није хтео да уклони оно што задржава.

Тако је било за време апостола, тако је било и касније, тако ће остати заувек. Антихрист је увек спреман да се појави, чим га пусте сами људи. Данашње време, на пример, има мноштво знакова краја света, и у праву су надасве они који нас упозоравају: „Децо, последња су времена”... Та времена су заиста последња по својој природи, по концентрацији сила зла и по слабљењу стремљења људског према Богу. А да ли су та времена последња по роковима, односно хронолошки? То, чини ми се, не можемо да знамо. Мислим, када би слободна воља људи добила опет полет, макар побуђена огавним призором гнусобе опустошења, и када би се опет винула ка Богу, онда би антихрист, већ сасвим спреман да закуца на наша врата, поново био бачен у своју провалију... до неких повољнијих околности.

Дакле, ја сматрам да рокови нису одређени. Они зависе од нас, људи, од слободне склоности према добру или злу, Богу или сотони. У одређивању позитивности сваког периода и целокупног рока трајања живота света учествују три елемента. Два су међу њима непроменљива и један – променљив. Сотона је сваког тренутка спреман да узме власт над светом и да пусти у свет увек спремног за то антихриста. Други елемент је – спасоносна благодат Божја, која је исто тако увек, независно од рокова, спремна да нас заштити. Обе те снаге су супротне по својим циљевима и стремљењима, једнаке по одређености и непроменљивом интензитету у праћењу својих циљева и настојањима. Али, постоји и трећи елеменат – а то је сам човек. Напор његове слободне воље да следи Бога или сотону – велика је променљива величина. Управо њено деловање и решава питање о дужини трајања рокова. Њих је предвидео Господ Бог, и у том смислу је предодређено како Божанско деловање благодати, тако и допуштење зла. Али, све је то предвиђено и предодређено само у зависности од људске слободне воље. Господ нас не присиљава ни на једно, ни на друго.

Та околност – зависност рокова од нас самих – и јесте, како се мени чини, разлог што нам рокови нису откривени. Њихово познавање би спутавало нашу слободну вољу различитим размишљањима као што су „то неће тако брзо” или „свеједно, ништа не можеш променити”... Међутим, потребно је да наше чињење или нечињење буде условљено другачијим размишљањима, слободним трагањем за добром или злом, слободном жељом да се буде уз Бога или, обрнуто, уз сотону.

Са те тачке гледишта за хришћанина није потребно бројчано израчунавање рокова, него разликовање духовно-моралне зрелости добра и зла, зато да бисмо се борили за добро против зла и да бисмо стварали дело Божје у складу са стањем у коме се налази свет. У том смислу разликовање лица времена је неопходно и корисно. Мени се чини да је само у том смислу на њега Спаситељ и указивао. У том истом смислу и у Апокалипси се каже: Благо ономе који држи ријечи пророштва књиге ове (Отк. 22, 7).

ПРЕВОД Т. ПАВЛОВИЋ

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 18 март 2024 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 36 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.