header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Блажени Јероним (Стридонски): Тумачење XXIV главе Јеванђеља од Матеја (о знаковима краја света) Штампај Е-пошта
петак, 22 март 2024
           Глава XXIV – Стихови 1–2: И изишавши Исус иђаше од храма, и приступише му ученици његови да му покажу грађевине храма. А Исус им рече: Не видите ли све ово? Заиста вам кажем: Неће остати овде ни камен на камену који се неће разметнути[1]. – У правом смислу (juxta historiam) значај места је разумљив. Али [у преносном] то значи да када је Господ изашао из храма тада су се сва здања закона и свеукупне [његове] заповести помешале у таквом нереду да Јудеји ништа нису могли да испуне; са одсецањем главе, сви удови су започели међусобно непријатељство.

Стихови 3–4: А када сеђаше на гори Маслинској, приступише му ученици насамо говорећи: Кажи нам кад ће то бити и какав је знак твога доласка и свршетка века? И одговарајући Исус рече им: Чувајте се да вас ко не превари. – Он седи на гори Маслинској, одакле долази истинита светлост познања; и приступају му ученици његови насамо, јер су хтели да знају тајне и откривења будућих догађаја, и питају га о три догађаја: „У које време ће бити разорен Јерусалим? Када ће доћи Христос? Када ће наступити свршетак века?”

Стих 5: Јер ће многи доћи у име моје говорећи: Ја сам Христос. И многе ће преварити. – Један од њих је био Симон Самарјанин, о коме читамо у Делима апостолским и који је себе називао великом силом Божјом[2], ширећи у својим свитцима између осталог и следеће: „Ја сам реч Божја, ја сам блистав, ја сам утешитељ, ја сам свемогућ, ја сам све што је божанствено”. С друге стране (Sed), и апостол Јован говори у својој посланици: И као што чусте да Антихрист долази, и сада су се појавили многи антихристи[3]. Ја мислим да су све вође јеретика антихристи и да у Христово име уче оно што је противно Христу. Није чудо што су неке довели у заблуду, јер је Господ рекао: И многе ће преварити.

Стих 6: Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде. Али још није крај. – Дакле, када ово (и о овоме) чујемо, тада још нећемо мислити да већ наступа час суда; али он се одлаже за оно време чији се знак јасно показује ниже.

Стихови 7–8: Јер ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади и помора и земљотреса по свету. А то је све почетак страдања. – Не сумњам да ће и ово, као што је написано, наступити у буквалном смислу, али ми се чини да се и устајање царства на царство, и помор оних чија реч као жива рана разједа око себе[4], и силна жеђ [или: глад – fames] за слушањем речи Божје[5], и покретање свецеле земље, и одступање од истините вере, – све то пре односи на јеретике, који устају једни на друге и тиме доносе победу Цркви. А Његове речи: А то је све почетак страдања, боље се преносе речима: муке рађања, да би се у стварности долазак антихриста схватао у смислу његовог зачећа, а не стварног рођења.

Стих 9: Тада ће вас предати на муке, и побиће вас, и сви ће вас народи омрзнути због имена мога. – Именом апостола означава се заједница (persona) свих верујућих, а не да ће у то време апостоли још живети телесно.

Стихови 12–13: И зато што ће се умножити (abundabit) безакоње, охладњеће љубав многих. Али ко претрпи до краја, тај ће се спасти. – Он не пориче љубав свих, већ само многих; јер много је званих, али је мало изабраних, зато што ће се код апостола и њима сличних сачувати љубав, о којој је написано: Многа вода не може угасити љубави[6]. Тако и (et ipse) апостол говори: Ко ће нас раставити од љубави Христове? Žалост или тескоба, или гоњење, или глад[7] и остало.

Стих 14: И проповедаће се ово јеванђеље о Царству по свему свету за сведочанство свима народима. И тада ће доћи крај [века]. – Знак доласка Господњег је да ће се по свему свету проповедати Јеванђеље да нико не би могао сматрати да заслужује снисхођење [због незнања]. А ово се или већ испунило или треба да се за кратко време испуни, као што видимо. Уствари, – по мом мишљењу, – није остао ниједан народ који не зна за име Христово. Па чак ако у том народу и не би било проповедника, ипак, немогуће је да није стекао представу о вери од суседних народа.

Стих 15: Када, дакле, угледате гнусобу опустошења, о којој говори пророк Данило, где стоји не месту светоме – ко чита да разуме. – Када нас позива да разумемо, тада се показује да је оно што је речено веома тајанствено; а код Данила читамо ово: А у половину недеље укинуће жртву и принос; и крилима мрским, која пустоше, до свршетка одређенога излиће се на пустош[8]. О овоме и апостол говори[9], да треба да се преузноси човек безакоња и противник свега што се зове Бог или светиња, тако да ће се дрзнути да сам седне у храм Божји и да тврди за себе да је Бог и да ће његов долазак по дејству сатанину узбунити и довести до удаљавања од Бога [одпадништва] оних људи који ће га примити. Ово може да се схвати и просто тако као да се односи или на антихриста, или да се односи на изображење кесара, које је Пилат поставио у храму, или да се односи на статуу Адријана као коњаника, која сада стоји на самом најсветијем месту. А гнусобом, према древној употреби речи у Светом Писму, назива се такође идол, а додата је реч – опустошења, зато што је у опустошеном и разореном храму био постављен идол.

Стихови 16–18: Тада који буду у Јудеји нека беже у горе; и који буде на крову да не силази да узме што му је у кући; и који буде у пољу да се не враћа натраг да узме хаљине своје. – Под гнусобом опустошења може се разумети и свако погрешно учење (dogma). Када је угледамо где стоји на месту светоме, то јест у Цркви, и како тврди за себе да је Бог, тада треба да бежимо из Јудеје у горе, то јест, напустивши слово које убија и јудејску поквареност, да се приближимо горама вечним, са којих чудесно светли Бог[10] и пребива под оним кровом и у оном обиталишту у које не могу да допру огњене стреле ђавола, и да не силазимо и не узимамо ништа из куће нашег пређашњег пребивања, нити да тражимо оно што је остало иза нас, него да радије претпоставимо сејање на пољу духовних Писама, да бисмо са њега добили плодове, и да не узимамо друге хаљине, које је апостолима забрањено да имају. – Што се тиче овог места, то јест у погледу гнусобе опустошења, о којој говори пророк Данило, где стоји на месту светоме, Порфирије је напричао против нас много хулнога у тринаестом свитку свога дела. Њему је одговорио Јевсевије, епископ Кесаријски, трима свитцима: осамнаестим, деветнаестим и двадесетим. Аполинарије [Apollinaris, или Apollinarius] је такође писао веома много; он се више него довољно потрудио да у једној књизи реши питање о коме су се спорили у толико много хиљада стихова.

Стих 19: А тешко трудницама и дојиљама у те дане. – А тешко оним душама које нису довеле своје плодове у меру раста човека савршена, него имају тек прве плодове вере, тако да им је потребно још храњења од учитеља. Може се рећи такође и то да у време гоњења од антихриста или у време ропства под Римљанима оне које треба да роде и да доје децу неће моћи да предузму журно бежање јер ће се налазити у тешком положају због онога ко треба да се роди или је већ рођен (uteri et filiorum sarcina praegravati).

Стих 20: Него се молите Богу да не буде бежање ваше у зиму ни у суботу. – Ако хоћемо ово да разумемо према времену заузимања Јерусалима, то јест када је он био опкољен од стране Тита и Веспазијана, онда они треба да се моле да њихово бежање не буде у зиму ни у дан суботњи, јер ће у првом случају бежање у пустињу и на ненасељене горе спречавати суровост хладноће, а у другом случају, ако би хтели да беже, спречава их нарушавање закона, а ако би хтели да остану, тада им прети смрт. А ако разумемо да се ово односи на свршетак века, онда овим речима Он учи томе да не охладни наша вера и љубав према Христу, и да ми у суботу добрих дела (virtutum) не обамремо као лењивци у делу Божјем.

Стих 22: И ако се не би скратили дани они, нико не би остао; али изабраних ради скратиће се дани они. – Скраћивање дана треба да разумемо не у смислу безумног схватања о томе оних који сматрају да ће се променити дужина трајања (momenta) времена [њиховог], – заборављају да је написано: Запретио си гордима, проклети су који скрећу од заповести Твојих[11], – него треба да разумемо по њиховој каквоћи, то јест да ће се смањити њихов број, а не дужина трајања [свакога дана] (или величина – mensura); као што се у благослову говори: Дугим данима (живота) испунићу га, и показаћу му спасење Моје[12], тако и овде треба разумети скраћивање дана, да њиховом многобројношћу (mora), не би била уздрмана вера верујућих.

Стих 23: Тада ако вам ко рече: Ево, овде је Христос или онде, не верујте. – За време јудејског ропства било је много старешина који су за себе говорили да су Христос, тако да су у време опсаде од стране Римљана [у Јерусалиму] биле три партије. Но боље је ово схватити као да се односи на свршетак века.

Стихови 24 [и 25]: Јер ће се појавити лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране. Ето вам казах унапред. – Као што сам већ рекао, ово место треба тумачити тројако, – сматрајући да се односи или на време опсаде од стране Римљана или на свршетак века, или на борбу јеретика против Цркве, и такве антихристе који устају против Христа, кријући се под лажним знањем.

Стихови 25, 26: Ако вам, дакле, кажу: Ево га у пустињи, не излазите. Ево га у собама, не верујте. – Ако вам се неко буде зарекао да Христос пребива у пустињи незнабожаца, или у скривеним учењима (dogmatibus) јеретика, који обећавају да ће вам саопштити тајне Божје, не излазите, не верујте; или пак, ако неко хоће да се узвелича под именом Христа, немојте одмах таквоме указивати поверење (јер, заиста, у време гоњења и злостављања лажни пророци ће свагда налазити места ради обмане).

Стих 27: Јер као што муња излази од истока и сине до запада, тако ће бити и долазак Сина Човечијега. – Не излазите, не верујте да је Син Човечији ни у пустињи незнабожаца, ни у тајним склоништима људи који су се одвојили од Цркве (haereticorum), већ да његово учење (fides) блиста од истока до запада у Црквама васељенским. Такође треба рећи и то да Други Долазак Спаситеља треба да се покаже у слави, а не у унижењу као Први. Стога, неразумно је тражити у месту малом или скривеном Онога Који јесте светлост свега света.

Стих 28: Јер где је труп, онде ће се и орлови окупити. – Тајни Христовој ми се учимо из примера који свакодневно посматрамо у природи. Кажу да орлови и јастребови осећају заударање лешина чак преко мора и окупљају се над храном те врсте. Тако, ако неразумне птице, одвојене толиким пространством земље и водама мора, распознају природним чулом незнатну лешину и где она лежи, колико смо онда ми и сво мноштво верујућих више дужни да се устремљујемо ка Ономе Чије муњевито сијање излази од Истока и бива видиво чак до Запада. Но под мртвим телом то јест, што се на латинском језику изражава речју труп (cadaver), зато што оно пада (cadat) услед смрти, можемо да разумемо страдања Христова, на која се калемимо да бисмо се, кад год у Светом Писму о њима читали, сложно сабирали и кроз њих могли да приступамо Речи Божјој, као што је, на пример, следеће место: Прободоше руке моје и ноге[13] и код пророка Исаије: Као овца на заклање би вођен[14] и остало томе слично. А орловима се називају свети, чија се младост обновила као у орла[15], који се покривају перјем и ношени су крилима да би се сабрали на страдању Христовом[16].

Стих 29: И одмах ће се по невољи тих дана сунце помрачити, и месец своју светлост изгубити, и звезде с неба пасти, и силе небеске покренути се. – Сунце и месец ће се помрачити и своју светлост изгубити, а остала светила ће пасти с неба, и силе небеске покренути се не услед умањења светлости (на другом месту читамо да ће сунце имати седам пута већу светлост [Исто ? 30])[17], него због тога што ће у поређењу са истинском светлошћу све бити као сенка, тамно на изглед. А ако се ово сунце које сада сија у васељени, и ако се месец који заузима друго место после њега, и ако се звезде упаљене да сијају ноћу, – ако се све ове силе (а у овим силама ми видимо мноштво анђела) у време доласка Христовог претворе у таму, онда ће се [свакако] поколебати и самоувереност оних који се, сматрајући себе светим, не плаше присуства на суду [или: Судије].

Стих 30: И тада ће се показати знак Сина Човечијега на небу; – Под овим знаком треба да разумемо или знак крста, да би, – као што говоре Захарија[18] и Јован[19] – Јудеји видели Онога кога су проболи, или пак да га разумемо као победоносни знак Торжествујућег.

И тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће Сина Човечијега где долази на облацима небеским са силом и славом великом. – Проплакаће они који немају пребивалиште на небу и записани су на земљи.

Стих 31: И послаће анђеле своје с великим гласом трубним; и сабраће изабране своје од четири ветра (ventis – ветра), од краја до краја небеса. – О овој труби и апостол говори[20], и у Апокалипсису Јована читамо[21]. И у Старом завету се заповеда да се направе трубе, коване од злата, сребра и бакра, да би објављивале најузвишеније тајне учења.

Стихови 22–33: А од смокве научите поуку: Када се гране њене већ подмладе и олистају, знате да је близу лето. Тако и ви кад видите све ово, знајте да је близу пред вратима. – Поређењем са дрветом Он је научио (како да) препознамо приближавање свршетка [века]. Као што у случају када стабљичице смокве постају нежне, а пупољци се отварају у цветове и из коре се помаља лишће, ви знате да је близу лето и да наступа време топлог западног ветра и пролећа (Favonii et Veris); тако и кад видите да се испуњава све што је проречено (scripta), не мислите да је већ близу свршетак века; то је само као да је настао увод и да су се неки претходници [претече] појавили, да покажу да је он већ близу, да је већ пред вратима.

Стих 34: Заиста вам кажем: Овај нараштај неће проћи док се све ово не збуде. – Горе смо рекли да постоји засебан нараштај (покољење – generatio) добрих и злих. Тако, овде се указује или на сав род човечији, или пак нарочито на племе Јудеја.

Стих 35: Небо и земља ће проћи [transibunt], али речи моје неће проћи (неће нестати – non praeteribunt). – Небо и земља ће проћи услед промена у њима, а не кроз уништење; иначе, на који начин ће се сунце помрачити и месец своју светлост изгубити, и звезде пасти, ако не буде неба и земље на којима светила постоје?

Стих 36: А о дану томе и о часу нико не зна, ни анђели небески, до Отац мој сам. – У неким латинским преписима (codicibus) додато је: ни Син, иако ни у грчким ни, посебно, у преписима (exemplaribus) Адамантовом [Оригеновом] и Нијеријевом, овог дописивања нема. А како у неким преписима оно постоји, онда, чини се, о њему треба и ми да расуђујемо. Арије и Евномије тријумфују, – као да тобоже незнање Учитеља представља славу за ученике, – и говоре: „Не могу бити једнаки Онај Ко зна и Онај Ко не зна”. Против њих треба укратко рећи следеће. Пошто је сва времена створио Исус, то јест Реч Божја: Све кроз њега постаде и без њега ништа не постаде што је постало[22], а међу свим временима налази се и дан судњи, како то онда (qua consequentia), Он може да не зна део онога што у целини зна? Треба такође рећи и следеће: шта је веће – знање Оца или дана судњега? Ако пак Он зна веће, како онда може да не зна мање. Читамо следеће речи: Све је мени предао Отац мој[23]. Ако све што припада Оцу припада и Сину зашто је онда (qua ratione) Отац задржао знање о једном дану за Себе и није хтео да га заједно са Сином подели? Треба такође обратити пажњу и на то да ако Син не зна сам последњи (novissimum) дан времена, онда не зна ни претпоследњи (pene ultimum) нити иједан од осталих (omnes retrosum). Јер не може бити да не знајући прво зна друго. Дакле, ако се сагласимо да Син [или са додатком: Божји] не зна за свршетак века, онда треба да буде назначен и разлог из кога Он то не зна. Апостол о Спаситељу пише: У коме су сакривена сва блага премудрости и знања[24]. Дакле, у Христу су сва блага премудрости и знања, али су сакривена. Зашто сакривена? После Свог васкрсења на питање апостола у вези са даном [свршетка века – нап. прев.] Он је одговорио јасније: Није ваше знати времена и рокове које Отац задржа у својој власти [25]. Када говори: Није ваше [нисте дужни] знати, Он показује да Сам Он зна, али да није корисно да то знају апостоли, да би свагда, не знајући да се ближи дан судњи, – живели непрекидно (quotidie) тако као да ће следећег дана морати да предстану на суд. Најзад, и следеће јеванђељске речи побуђују нас да разумемо то исто. Говорећи такође да сам Отац зна, Он под Оцем подразумева и Сина, јер сваки отац је име (nomen) сина.

Стихови 37–39: Јер како је било у дане Ноја, тако ће бити и долазак Сина Човечијега. Јер као што у дане пред потопом јеђаху и пијаху, жењаху се и удаваху до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и не схватише док не дође потоп и однесе све; тако ће бити и долазак Сина Човечијега. – Поставља се питање: како је горе написано: Јер ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади и помора и земљотреса по свету. А то је све почетак страдања, а сада се предсказује да ће се збивати оно што је знак мирних времена. Но [да би се ово објаснило] треба узети у обзир, – на основу речи апостола, – да ће после ратова, раздора, помора, глади и земљотреса и осталог чиме се уништава род човечији, на кратко време завладати мир, који обећава потпуно спокојство (quieta omnia), тако да ће вера верујућих ојачати, или ће са престанком невоља они стати да се надају да Судија долази. У ствари, то заиста и јесте оно што читамо код апостола Павла: Јер када говоре: Мир је и сигурност, тада ће наићи на њих изненадна погибија, као бол на трудну жену, и неће избећи[26].

Стихови 40–41: Тад ће бити два на њиви: један ће се узети, а други оставити. Две ће млети на жрвњевима; једна ће се узети, а друга оставити. – Тад ће, – говори Он, – бити два на њиви, а то је када се у дан смрти и суда буду нашла два човека, који подједнако обављају један те исти посао и као да сеју исто семе, али не добијају једнак плод свога рада. Исто тако биће две жене које ће млети заједно; али једна ће се узети, а друга оставити. Под два човека који проводе време на њиви, и под две жене које једнако мељу, разуми или Синагогу и [или: или] Цркву, зато што се они, – по свему судећи, – подједнако труде у закону (molere videantur in Lege) и од једног истог Писма добијају хлеб (farinam terere) заповести Божјих; или пак подразумевај остале јереси које из једног или другог Завета, или некаквог једног [истог], по свој прилици, добијају хлеб својих учења. Но мада они полажу право на једно [те исто] име хришћанина, ипак не добијају исту награду, јер се једни од њих узимају, а други остављају.

Стихови 42–43: Стражите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш. Али ово знајте: Кад би знао домаћин у које ће време доћи лопов, стражио би и не би дао да му провали кућу. – Сада Он јасно показује зашто је раније рекао: А о дану томе и о часу нико не зна, чак ни Син Човечији, ни анђели небески, до Отац сам, – зато што апостолима то није корисно да знају и да би, у очекивању које се колеба од неизвесности, свагда имали веру у будући долазак Онога за Кога не знају када ће доћи. С друге стране, Он није рекао: Јер не знамо у који ће час доћи Господ, већ је рекао: Не знате, и, истакавши пример у личности домаћина, јасније показује зашто је прећутао о дану свршетка, говори овако:

[Стихови 44–47]: Зато и ви будите спремни; јер у који час не мислите доћи ће Син Човечији. Ко је, дакле, тај верни и мудри слуга кога постави господар његов над својим домаћима да им даје храну на време? Благо томе слуги кога господар његов, дошавши, нађе да чини тако. Заиста вам кажем: поставиће га над свим имањем својим. – Сада Он потпуније утврђује и показује разлог зашто о дану и часу свршетка не знају, као што је рекао раније, ни анђели, ни Он сам, до Отац сам; управо зато што то није корисно апостолима да знају. Исто тако је и пример оца породице [домаћина] – то јест Себе и верних слугу, то јест апостола, – увео да би убедио њихову узнемирену мисао да у нади на награду служе сарадницима својим (conservis) храну учења на време.

Стихови 48–49: Ако ли тај [као] рђави слуга рече у срцу своме: Неће мој господар још задуго доћи; и почне тући другове своје (conservos), а јести и пити с пијаницама. – Из горе наведеног следи да брижљиви слуга, који свагда очекује долазак Господара, себи једнаким слугама даје храну на време, и после тога бива постављен над свим имањем домоуправитеља [господара], а да, напротив, онај који се, – као што говори пророк Језекиљ, – теши речима: проћи ће много дана [27], и не мисли да ће Господ доћи ускоро, тај постаје безбрижан, проводи време беспослено у гозбама и раскоши, али да ће такав срести (sentiet) не кротког домаћина, него најстрожијег Судију.

Стихови 50–51: Доћи ће господар тога слуге у дан када се не нада, и у час када не мисли, и расећи ће га напола, и даће му удео са лицемерима; онде ће бити плач и шкргут зуба. – Учи истоме, да би знали да ће Господ доћи када не мисле о Њему, и саветује да бдимо и стражимо. Затим, речи: одвојиће га (или: разделиће га – dividet eum) [не значе] да ће га Он расећи мачем[28], него значе да ће бити удаљен од изабрања светих и да ће му бити одређен удео заједно са лицемерима, – баш са онима који су били на њиви и који су радили на жрвњевима па ипак нису били остављени. Много пута смо говорили да лицемер једно показује, а да је друго у стварности. Исто тако и на њиви, и у жрвњевима показује се да чини исто што и човек који припада Цркви, а свршетак [његовог дела] говори о супротном усмерењу воље (diversae voluntatis).

Са руског превео: Мирослав Голубовић

 



[1] Стихови ове главе Јеванђеља од Матеја наведени су по преводу Комисије Светог Архијерејског Синода СПЦ. – Нап. прев.

[2] Дап. 8, 9–10.

[3] 1 Јн. 2, 18.

[4] 2 Тим. 2, 17.

[5] Уп. Амос 8, 11. – Нап. прев.

[6] Песм. 8, 7.

[7] Рим. 8, 35.

[8] Дан. 9, 27.

[9] 2 Сол. 2, 3–8.

[10] Пс. 75, 5.

[11] Пс. 118, 21. – По преводу црквеног грчког и словенског Псалтира владике Атанасија (Јевтића). – Нап. прев.

[12] Пс. 90, 16. – по истом преводу. – Нап. прев.

[13] Пс. 21, 17. – По наведеном преводу. – Нап. прев.

[14] Ис. 53, 7. – По преводу епископа Атанасија (Јевтића) са грчког и словенског Паримејника. – Нап. прев.

[15] Пс. 102, 5.

[16] У тексту Тумачења: Ис. 46, ?. Можда: Ис. 46, 11: Зовем с истока птицу и из даљне земље човека који ће извршити што сам наумио – ред.

[17] Ис. 30, 26. – По преводу Ђуре Даничића: Светлост ће сунчана бити седам пута већа, као светлост од седам дана – нап. прев.

[18] Зах. 12, 10.

[19] Јн. 19, 37.

[20] 1 Кор. 15, 52; 1 Сол. 4, 16.

[21] Отк. 8, 7–13 (и даље).

[22] Јн. 1, 3.

[23] Лк. 10, 22. У грчком тексту Лк. 10, 22 стоји: све је мени предао Отац мој, а у латинском: Omnia, quae Patris sunt, tradita mihi sunt (Прим. преводиоца са латинског на руски језик).

[24] Кол. 2, 3.

[25] Дап. 1, 7.

[26] 1 Сол. 5, 3.

[27] Јез. 12, 22.

[28] На овакво разумевање текста може да наведе грчки текст.

 

 

 

 

 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 33 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.