header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАЗНИЦИ arrow Јуда
Јуда Штампај Е-пошта
четвртак, 02 мај 2024

 Тиха ноћ покри беле камене куће у Јерусалиму. На Голготи побијена три велика крста, упирућа у зарумењено небо, одавно поцрнеше и изгубише се. Изгуби се каменита стаза која је вијугала између дивљих ружа и смокава, к жртвеном брегу. Пре подне по њој, са израњављеним ногама, увенчан трњем и тешким дрвеним крстом на рамену, прође Спаситељ, а за њим миљаху као мравињак гомиле људи, жељни да виде нечувено мучење.

Када се заталасали град утиша и улице опустеше, изађе Јуда из приземља једне старе куће и прескочи дотрајалу ограду. Он промицаше као сенка, месечином обасјаним улицама и, ако би видео да му у сусрет иде неки одоцнели пролазник, сакрио би се у сенци неке стрехе и притајивао дах.

Пред једном, гвожђем окованом, капијом он се заустави и пружи поцрнелу руку да отвори. Капија беше закључана. Јуда удари три пута песницом.

- Ко лупа? – упита уздрхтали женски глас изнутра.

- Ја сам, твој син. Отвори мајко!

- Да ли то разбојници или зли духови буде из сна мирне људе. Зашто си дошао? Иди! Ја немам сина! Не могу да будем мајка онога, који издаде свога Учитеља. Данас издахну на крсту Божји Син у страшним мукама. Врела крв капаше му из рана, а усне му испуцаше. За тридесет сребрника ти га издаде џелату. Иди!

Јуда се ухвати рукама за ивицу ограде, као пас који жели да уђе у дом свога господара, и рече умиљатим гласом:

- Прими ме, мајчице!

- Бежи ми с прага и буди проклет! – заплака старица и подупре капију једним великим каменом.

Божји издајица окрете се као опарен и пође назад. Он се упути храму. Очи му беху пуне суза али не могаху да кану. Једна далека нада, као мала свећица, час осветљаваше, час се гашаше у мрачној му души. Иде колико иде, док стиже до високог Господњег дома. Нађе врата отворена, уђе и паде ничице на поплочани под.

Зашто дижеш руку од мене и зашто ме остављаш, Господе!

Но чим прошапута име Божје, одједном се угасише сва кандила и тежак мрак му се наднесе над главом.

Дршћући од страха и кршећи руке Јуда скочи и као луд побеже напоље. Два пута се саплете и паде лицем, док не изађе из Јерусалима. Када му бели град остаде за леђима, он се заустави под једном палмом и потражи блиски хладни изворчић, који за време жарких дана утољаваше жеђ путницима што са караванима иђаху из пустиње. По жубору он нађе изворчић, сави колена, подупре се рукама и саже главу да пије. Но чим дотаче уснама, изворчић умукну, и вода пресахну. И оно не хтеде да му раскваси уста.

Пожутео као восак, Јуда се исправи, подиже очи к небу и опази високо над палмама, како месец плови ка граду.

Осветли ми душу!

Месец, чим му срете поглед, жмирну, пребледе и наже да бега к пустињи. За њим остаде дуга и огњена путања.

Причекај! – викаше Јуда, не остављај ме у тами!

Месец стиже до једног облака, сакри се иза њега и тамо остаде.

Јуда потону у таму а пустиња тешко забруја. Дугим ногама ронио је песак. Идући, и изненада га срете један гладан лав, који три дана и три ноћи не беше окусио ништа. Лав насрну, приђе и подиже десну шапу, да једним ударцем обори случајну жртву. Али када упи своје велике очи у издајицу, познаде га, стресе се и задрхта, рикну тако јако да зајеча цела пустиња и наже да бежи. Цар животиња немаше храбрости да растргне онога, који продаде Божјег Сина за тридесет сребрника.

Са помућеном душом и тупим погледом луташе Јуда целе ноћи; пређе пустињу и пред зору стиже до једне зелене равнице у којој се беласаху малена села и певаху ранобудни петлови. Беше се већ разданило и сунце изливаше своје благе зраке на земљину површину, кад уморан путник стиже до једне суве криве врбе, наднешене над једном удољицом. На врби беше ластино гнездо. Ласта му чу кораке и изви главицу напоље да види ко је.

Кад га виде, малена птичица са писком размахну крилима над гнездом, позва три малена птића и они излетеше за њом.

Јуда се зачуди. Завуче руку у недра и извади кожну кесу са тридесет сребрника, закопа их под сувом врбом у песак, скупи гомилу камења и затрпа оно место. Погледа са тугом у Божји свет који се буђаше – чист и свеж – распаса појас, веза га за једну грану и - обеси се.

Јован В. Смиљанић, учитељ

„Мисионар, март и април 1939, бр 3 и 4.

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 02 мај 2024 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 47 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.