header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАЗНИЦИ arrow Архиепископ Аверкије (Таушев) Џорданвилски: Господ Исус Христос на суду код Пилата
Архиепископ Аверкије (Таушев) Џорданвилски: Господ Исус Христос на суду код Пилата Штампај Е-пошта
субота, 04 мај 2024

 - Извод из Православног тумачења Новог Завета -

(Мт 27:2,11-30; Мк 15:1-19; Лк 23:1-25; Јн 18:28-19:16)

И свезавши Га одведоше, и предаше Га Понтију Пилату, намеснику - од времена када су Римљани покорили Јудеју, Синедриону је одузето право да кажњава смртном казном (Јн 18:31). Убиство Стефана каменовањем, представљало је самовољни поступак. По закону, окривљени за богохуљење кажњавани су каменовањем, али Јудејци су, несвесно испуњавајући вољу Божију, желели да Господа Исуса Христа предају на срамнију смрт - распеће на крсту - па су Га са тим циљем, након што је Синедрион изрекао смртну пресуду, одвели код Понтија Пилата - игемона (хегемона), то јест намесника - управитеља.

Понтије звани Пилат био је пети по реду прокуратор, или управитељ Јудеје. Он је на ту дужност постављен 26. године по Рођењу Христовом од стране римског императора Тиберија. Као горд, надмен и окрутан човек, али уједно малодушан и кукавица, он је мрзео Јудејце, баш као што су Јудејци са своје стране мрзели њега. Ускоро након распећа Христовог био је позван у Рим на суд и заточен у Виени (јужна Галија), да би тамо окончао живот самоубиством. Прокуратори су обично живели у Кесарији, али су се за празник Пасхе, ради чувања реда, селили у Јерусалим.

Ο суђењу код Пилата најдетаљније прича свети јеванђелист Јован. Он каже да су Јудејци повели Исуса у преторијум, то јест у судску палату римског намесника која се налазила вероватно у Антонијевој тврђави или близу ње, северозападно од храма, где је био смештен римски гарнизон. Јудејци су додиривање било чега незнабожачког сматрали за оскврњење, те стога нису ушли у судницу, да би могли јести Пасху (јасан показатељ да је Пасха наступала увече тога дана и да је Христос Пасху јео уочи празника, а да је Себе принео на жртву, као истинско Пасхално Јагње, на сам дан наступања старозаветне Пасхе, која је била праслика Његовог страдања). Пилат је у овом случају учинио уступак јудејским обичајима (познато је да су се Римљани трудили да поштују навике и обичаје покорених народа, како не би без потребе изазивали њихово непријатељство), па је сам изашао κ њима на литостротон - отворено, уздигнуто место испред зграде прокуратора (камени подијум, од грчке речи "литос", што значи камен) - и упитао их: Какву оптужбу износите против овог човека? Опис суђења код Пилата прва двојица јеванђелиста започињу испитивањем Господа, трећи - оптуживањем Господа од стране оних који су Га довели, а свети Јован - Пилатовим питањем упућеним онима који су довели Господа. Тако свети Јован детаљније и доследније описује ток суђења, допуњујући повести прве тројице јеванђелиста.

Кад Он не би био злочинац, не бисмо Га предали теби - Јудејци нису хтели ново судско разматрање Исусовог случаја: надали су се да ће Пилат само извршити пресуду коју су они донели. Пилат је добро знао с каквим људима има посла, зато је тужиоце одмах поставио у одговарајући положај према себи као представнику римске власти: ја не могу да донесем пресуду ако ствар не размотрим, зато узмите га ви и по закону вашем судите му. Синедриону је заиста било остављено право да без потврде римских власти суди за нека дела и извршава неке казне, није могао само да кажњава смртном казном. Пилат им зато и предлаже да искористе своје право. Свесни чињенице да су њихова права ограничена и да не могу извршити казну над преступником који по њиховом мишљењу заслужује смрт, они свој горди тон мењају у покорни: Ми не смемо никога погубити - да се испуни реч Исусова коју рече, указујући каквом ће смрћу умрети. Господ је заиста не једном предсказао да ће Га предати незнабошцима (Мт 20:19) и да ће бити подигнут са земље, то јест распет (Јн 12:32). После тога су Христови непријатељи били приморани да изложе своје оптужбе против Христа, што и налазимо код светог Луке: Овога нађосмо да отпађује народ наш, и забрањује давати ћесару данак, и говори да је Он Христос Цар (Лк 23:2) - лукави лицемери, који су сами мрзели Римљане, измислили су ову клеветничку оптужбу чисто политичког карактера, како би лакше добили потврду смртне пресуде изречене Исусу. На ову оптужбу, како приповеда свети Јован (Јн 18:33), Пилат је насамо, унутар суднице, поставио Исусу питање: Ти ли си Цар јудејски? Α Господ га је на то упитао: Говориш ли то сам од себе, или ти други казаше ο Мени? Било је потребно да се зна порекло Пилатовог питања - јер ако га поставља сам Пилат, одговор би био "не", будући да Христос није био цар у оном смислу који он подразумева; ако је пак Пилатово питање представљало само понављање онога што су говорили Јудејци, одговор би био потврдан, јер Христос је заиста био Цар Истине. Он није био политички цар Јудејаца, него теократски Цар Васељене. Господ је хтео да натера Пилата да каже у ком смислу употребљава реч "цар" у односу на Њега, то јест да ли Га он сам оптужује да је Себи присвојио ту титулу, или само понавља оптужбу Јудејаца. Пилатов одговор одише презиром према јудејству: Зар сам ја Јудејац? Народ Твој и првосвештеници предаше Те мени. Шта си учинио? - то јест, не мисли он да Христос има било какво царско достојанство, него само хоће да зна зашто су Га народ и првосвештеници предали уз оптужбу да присваја Себи царску титулу. Исус одговори: Царство Моје није од овога света. Господ тврди да Он заиста јесте Цар, али не у политичком, него у духовном смислу те речи - "нисам такав цар, за каквог Ме ти сматраш". Тада Му рече Пилат: Дакле, Ти си цар? - схвативши да Исус није политички претендент на земаљско царство, Пилат изражава сумњу у постојање било каквог другог, духовног царства. Тада Господ потврђује да Он заиста јесте Цар - Цар духовног Царства Истине, и да је дошао на земљу зато да би сведочио ο истини, подразумевајући под "Истином" наравно религиозну истину Свог Божанског учења. Његови поданици су они који су у стању да схвате ту Истину. Пилат као окорели незнабожац свакако није могао да разуме ове речи Господње, па је са омаловажавањем рекао: Шта је истина? - али схватио је да Исусово Царство није политичко царство и да ни на који начин не представља претњу римској власти. Незнабожачки грчко - римски свет је у то време доспео у стање такве интелектуалне и моралне декаденције, да је изгубио веру у могућност постојање истине уопште. Као израз тог очајног неверовања у истину служи и Пилатово историјско питање: Шта је истина? - на које чак није ни желео да чује одговор, него је просто изашао пред Јудејце и изјавио како он на Исусу не налази никакву кривицу. Ова изјава је дубоко ранила самољубље чланова Синедриона, па су они, како ο томе причају прва тројица јеванђелиста, почели упорно да оптужују Господа за разне ствари, желећи да по сваку цену издејствују Његову осуду. Господ је при томе непрестано ћутао, тако да се намесник дивљаше веома (Мт 27:14). Α Јудејци су и даље наваљивали оптужујући Га како буни народ, учећи по свој Јудеји, почевши од Галилеје (Лк 23:5). Пилат је на ово запитао: Зар је Овај Човек Галилејац? - па Га је послао цару Ироду, који је због празника такође био у Јерусалиму.

Ο суђењу Господу пред Иродом саопштава само свети јеванђелист Лука у гл. 23 (Лк 23:7-12). Пилат се вероватно надао да ће од Ирода добити одређеније податке ο личности и делу оптуженог, који му нису били сасвим јасни. Из даље примедбе светог Луке, да су се тога дана Пилат и Ирод спријатељили, може се закључити да је Пилат намерно послао Господа Ироду, како би тиме прекинуо њихову дотадашњу заваду. Можда се надао да ће од Ирода добити позитивно мишљење ο Исусу, како би Га избавио из руку упорних тужилаца. Но, узалуд је после говорио да ни Ирод није нашао ништа што би заслуживало смрт (Лк 23:15). Ирод се веома обрадовао када је видео Исуса. То је био исти онај Ирод Антипа који је убио Јована Крститеља и када је чуо за Христова дела, помислио је да је то Јован који је васкрсао из мртвих. Осим тога, Ирод се надао да ће од Господа видети чудо: не зато да би поверовао у Њега, него да би уживао посматрајући, као што ми у представама гледамо како мађионичари тобоже гутају змије, мачеве и слично, па се томе дивимо (блажени Теофилакт). Ирод је Господа очигледно сматрао за неку врсту чаробњака. У нади да ће чути нешто занимљиво, постављао Му је разна питања, али Он је одговарао потпуним ћутањем. Α првосвештеници и књижевници су и даље непрекидно оптуживали Господа, вероватно доказујући да је Његова проповед једнако опасна за Ирода, као и за ћесара. Наругавши се Господу, Ирод му је обукао белу хаљину и послао Га је натраг Пилату. У белу (светлу) одећу су се код Римљана облачили кандидати за неку јавну или почасну службу (и сама реч "кандидат" води порекло од латинске речи "кандидус", што значи "бели" или "светли"). Обукавши Господа у такву одећу, Ирод је хтео да покаже како он на Њега гледа само као на забавног претендента на јудејски престо и не сматра Га за озбиљног и опасног преступника. Тако је ово схватио и Пилат. Позивајући се на то да ни Ирод код Исуса није нашао ништа што би заслуживало смрт, Пилат је предложио првосвештеницима, књижевницима и народу да Исуса казни и пусти. Мислио је да ће их задовољити лаком казном. При томе, сетио се да је код Јудејаца постојао обичај да се уочи Пасхе јављају намеснику са молбом да пусти на слободу једнога од осуђених злочинаца, па им је сам предложио: Кога хоћете да вам пустим? Вараву или Исуса названога Христа? Прва двојица јеванђелиста овом додају: Јер знађаше да су Га из зависти предали. Пилат се очигледно надао да ће код простог народа наићи на другачија осећања према Исусу и да ће народ измолити управо Његово ослобађање. Управо тој многољудној гомили народа, који се сабрао испред прокураторовог дома, Пилат се обратио са питањем: Кога хоћете да вам пустим? Ту се десило још нешто што је утицало на Пилата да заузме благонаклонији став према Господу. Док је седео на свом судијском месту, откривеном и уздигнутом, које се грчки зове "литостротон", а јеврејски "гавата", пришао му је гласник од његове жене и предао њену поруку: Не мешај се ти ништа у суд тога праведника, јер данас у сну много пострадах због Њега. Код неких древних хришћанских писаца наводи се и њено име: Клаудија Прокула. Претпоставља се да је она исповедала јудејску веру или да јој је у крајњој линији била наклоњена, а предање каже да је потом постала хришћанка. Вероватно је много слушала ο Господу Исусу Христу, па се плашила да ће њен муж ако Га осуди навући на себе казну Божију. Није познато шта је она видела у сну, али се може претпоставити да јој се Исус Галилејац јавио у сну као Праведник Кога невиног муче, па се код ње појавила грижа савести зато што је Његов крвник управо њен муж. Али док је гласник преносио Пилату поруку његове жене, јудејске старешине почеле су да наговарају народ да од Пилата тражи пуштање Вараве, и народ је попустио пред њиховим безбожним наговорима. Кад је Пилат по други пут поставио питање: Кога хоћете од ове двојице да вам пустим? - они рекоше: Вараву. Шта да чиним са Исусом названим Христом? - упитао је тада Пилат. Α они одговорише: Да се разапне! Тад Пилат, хотећи да ипак пусти Христа, повика: Какво је дакле зло Он учинио? Али они једнако наваљиваху с великом виком, и искаху да се Он разапне. Јефимије Зигабен истиче: "Не кажу да се убије, него да се разапне, како би и сам облик смрти показивао у Њему злочинца". Тако су морала да се испуне пророштва ο самом начину Христове смрти за нас. Развраћен од стране својих духовних вођа, народ је затражио да се уместо Господа Исуса Христа пусти Варава, ο коме јеванђелисти саопштавају да је био познати разбојник, који је са својим дружином, у циљу пљачке, изазвао побуну у граду и починио је убиство (Мт 27:16; Јн 18:40: Лк 23:19 и Мк 15:7).

Када је чуо ову избезумљену вику народа, коју очигледно није очекивао, Пилат је коначно попустио. Уплашио се да би његово даље истрајавање на заштити Праведника могло да изазове озбиљну народну побуну, ради чијег би гушења морала да буде употребљена оружана сила, те да би разгневљени првосвештеници могли да га оптуже пред царем како је сам проузроковао ту побуну, штитећи државног непријатеља, како су они желели да представе Господа Исуса. Под притиском оваквих осећања, Пилат је покушао да удовољи крвожедном народу тако што је Невиног предао на бичевање. Вероватно се надао да ће тим уступком народном гневу ипак успети да ослободи Исуса од смрти на крсту. Тада, дакле, Пилат узе Исуса и ишиба Га (Јн 19:1). Повест ο бичевању налази се код свих јеванђелиста. Према првој двојици јеванђелиста, војници су Исуса на бичевање одвели у унутрашње двориште суднице (преторијума), вероватно зато што је тамо било више простора, пошто испред не би било места због масе народа која се тискала. И скупише на њега сву чету, или кохорту, војника. Војници су свукли Исуса и почели да Га бичују. Такво бичевање се код Римљана одређивало за тешке преступе, и то углавном за робове. Бичеви су прављени од ужади или каишева, а на њиховим крајевима били су прикачени оштри комади костију или метала. Мучење је било толико тешко, да су многи под бичевима умирали. Бичевани је обично привезиван за стуб у погнутом положају, а затим су га војници бичевали по обнаженим леђима, при чему се тело већ од првих удараца кидало и из рана је обилно текла крв. Тако страшној казни Пилат је подвргао Онога на Коме кије нашао никакве кривице, али треба претпоставити - рачунајући да ће тиме задовољити крвожедну гомилу и спасити Га од смрти на крсту. По завршетку бичевања, сурови војници почели су да се ругају Страдалнику: обукли су Му пурпурни огртач, то јест војнички плашт црвене боје, сличан оним плаштовима које су носили цареви и високе војне старешине. Такви плаштови били су без рукава и пребацивали су се преко рамена тако да десна рука остане слободна. Овај огртач требало је да представља царску порфиру за Цара Јудејског. На главу су Господу ставили венац, сплетен од оштрог трња, а у руке су му дали трску, која је требало да представља царски скиптар. Пошто су све ово учинили да би исмејали Божанског Страдалника, војници су почели да Му се клањају, клечећи на коленима, и ругају, поздрављајући Га речима: Здраво Царе јудејски! При томе су Га ударали по образима, пљували, узимали му трску из руке и ударали Га њоме по глави, како би трње из венца улазило што дубље и што јаче Га рањавало.

Све ове радње представљене су код прве двојице јеванђелиста као да су се догодиле тек после коначне осуде Исуса на смрт, али свети Јован, који је себи за циљ поставио да допуни и објасни повести прве тројице јеванђелиста, указује на то да се бичевање и исмевање Христа догодило раније и, како се може претпоставити, да је предузето од стране Пилата управо са циљем да се макар на тај начин постигне избављење Исуса од смртне казне. Пилат је заповедио да тако измученог и израњављеног Господа изведу напоље, како би изазвао сажаљење Јудејаца према Њему. Сматрао је да ће њихова срца бити дирнута тако страшним призором и да више неће инсистирати на смртној казни. Тако је размишљао незнабожац, који није знао истинитог Бога и Његову заповест ο љубави према ближњем, али, авај - нису тако размишљале духовне вође и старешине изабраног народа Божијег, које су беснеле у својој неутољивој злоби. Када су Господа извели на литостротон, Пилат је рекао: Ево вам Га изводим напоље, да знате да на Њему не налазим ниједне кривице; и при томе је, показујући на Њега, додао још: Ево човека! Овим узвиком Пилат се обраћао суду њихове савести: гледајте - као да им је говорио - ево човека, усамљеног, пониженог, измученог; зар је он налик на неког опасног бунтовника? Зар самим Својим изгледом не изазива више сажаљења него страха? Заједно с тим, Пилат је, вероватно и не размишљајући ο томе, изрекао велику истину: Господ је у Своме понижењу, више него у слави и царском сјају, пројавио сву духовну величину и моралну лепоту истинског Човека - какав он треба да буде према идеји Творца. За хришћане, Пилатове речи значе: ево узора Човека, ка коме сви хришћани треба да стреме.

Али првосвештеници и њихове слуге нису марили ни за шта. Тек што су угледали измученог и израњављеног Христа, изнова су повикали: Распни Га, распни! Таква упорност тужилаца раздражила је Пилата и натерала га да оштро и љутито каже: Узмите Га ви и распните, јер ја не налазим на Њему кривицу. Кад сте толико упорни, распните Га сами, на сопствену одговорност - ја не могу да учествујем у таквом чину као што је осуда на смрт потпуно невиног Човека, јер то није достојно положаја на коме се налазим као представник правосуђа. Ове Пилатове речи нису изражавале ништа друго, осим крајњу узнемиреност и нестрпљење, стога су непријатељи Христови наставили да траже његову сагласност за смртну пресуду, истичући нову оптужбу: Ми имамо закон и по закону нашему мора да умре, јер начини Себе Сином Божијим.

Чувши ово Пилат се побоја већма. Наравно, израз Син Божији Пилат је могао да схвати само у незнабожачком смислу, у смислу полубогова и хероја, каквих је пуна незнабожачка митологија, али и то је било довољно да га још више узнемири, јер се сетио упозорења своје жене, која је видела некакав тајанствени сан у вези са тим загонетним Човеком. Зато Пилат уводи Исуса са собом у преторијум и насамо Га пита: Одакле си Ти? - то јест, какво је Твоје порекло, јеси ли са неба, или од земље? Јеси ли заиста Син Божији? Α Исус му не даде одговора - било је бескорисно одговарати на ово питање. Господ је Пилату већ објаснио понешто ο Себи, али то је код њега изазвало само лакомислено скептичко питање (Јн 18:36-38). Да ли је груби незнабожац - скептик могао да схвати учење ο истинском Сину Божијем? Савлађујући страх у себи, Пилат је одлучио да покаже своју власт и да уједно Исуса приволи на одговор: Зар мени не одговараш?.. На ове горде речи Господ одговара са божанском мудрошћу: Не би имао власти никакве нада Мном, када ти не би било дано одозго - то што сам Ја у твојим рукама, то је само по допуштењу Божијем. Бог, Који је предао Свој народ у ропство незнабожачкој римској власти, кроз то је и теби дао власт нада Мном. Ипак, ти ћеш бити крив ако ме осудиш, јер судиш против своје савести; али већи грех биће на ономе коме одозго није била дата власт нада Мном, на ономе ко је то учинио самовољно, из злобе, то јест на Синедриону, на Кајафи као његовом оруђу, и на Јуди Искариотском. Мудре речи Господње очигледно су се допале Пилату, јер од тада гледаше Пилат да Га пусти. Тужиоци су тада решили да прибегну крајњем средству - претњи да ће самог намесника оптужити за излају римске царске власти: Ако овога пустиш, ниси пријатељ ћесару...

Пилат се уплашио, јер је цар у то време био подозриви и крајње окрутни тиранин Тиберије, који је радо примао дојаве. Овом претњом ствар је била решена. Пошто је сео на своју судијску столицу, литостротон, Пилат је формално и свечано окончао суђење. Јеванђелист зато бележи дан и час када је Господ осуђен: Α беше петак уочи Пасхе, око шестог часа. У одређивању тачног часа када се ово догодило, свети Јован као да се не слаже са другим јеванђелистима, посебно Марком, који вели: Α беше час трећи, и разапеше Га (Мк. 15,25), а од шестог до деветог часа би тама по свој земљи (Мт.27,45; Мк. 15,33 и Лк.23,44), али реч је ο томе да се дан, као и ноћ, делио на четири дела, по три часа у сваком, стога се у Новом Завету спомињу само први, трећи, шести и девети час. Свети Јован каже "шести час", то јест око шестог часа: према нашем рачунању, то је могао бити читав период између девет сати ујутро и подне. Постоји на крају и мишљење (Гладков), да свети Јован указује на време према римском рачунању, које одговара нашем, то јест да је било шест сати после поноћи, дакле око шест ујутро.

И рече Пилат Јудејцима: Ево Цар ваш! - тешко је рећи шта је Пилат хтео да каже овим речима, али се у њима не може превидети последњи покушај ослобађања Господа од смртне казне. Вероватно љут зато што га приморавају да донесе пресуду против своје савести, он још једном упућује оштар прекор читавом Синедриону и као да каже - ви маштате ο обнови своје самосталности и некаквој истакнутој улози међу свим народима света: такав узвишени задатак нико не би био у стању да испуни као овај Човек, који Себе назива Духовним Царем Израиља. Α ви, уместо да Му се поклоните, тражите Његову смрт? Хоћете да ја, римски намесник кога мрзите, уклоним вашег Цара, који би могао да испуни све ваше заветне наде?

Очигледно је да су ове речи тако схватили и тужиоци, јер су нарочито гневно повикали: Узми, узми, распни га! Ово је, по речима епископа Михаила, "крик од ране задате у најосетљивије место", али "Пилат, пре но што ће коначно да попусти, још једном зарива нож у исту рану речима: Зар Цара вашега да разапнем?" - ако Исус Себе назива вашим Царем, онда вам самим тим обећава ослобођење од римске власти: како можете тражити да Га ја, као представник Рима, осудим на смрт? Размислите ο ономе што радите. На овај савет првосвештеници су, у својој безумној заслепљености мржњом против Исуса, изговорили страшне и судбоносне речи, које представљају пресуду целокупној даљој историји јеврејског народа: Немамо цара осим ћесара. Раније су првосвештеници говорили: Немамо другог цара осим Бога. Сада, само да би постигли да се Христос разапне, они су се свега одрекли, рекавши да немају и да не желе да имају било каквог другог цара, осим римског ћесара. Тек тада је Пилат решио да удовољи њиховој жељи и предаде Га (Исуса) њима да се разапне. Свети Матеј саопштава да је Пилат пре тога опрао руке (27,4): Α кад виде Пилат да ништа не помаже, него још већа буна бива, узе воду те уми руке пред народом говорећи: Ја сам невин у крви οвога Праведника; ви ћете видети. Код Јудејаца је постојао обичај да перу руке како би доказали своју невиност у вези са проливањем крви човека који је пронађен убијен (Понз.21,6-8). Пилат је искористио тај обичај како би показао да скида са себе одговорност за кажњавање Исуса, Кога је сматрао невиним и Праведником. Ви ћете видети - сами ћете одговарати за последице овог неправедног убиства. Само да би од прокуратора добили сагласност на изрицање смртне пресуде, злобни Јудејци пристају на све, не размишљајући ο последицама: Крв Његова на нас и на децу нашу! - то јест, ако је ово што радимо злочин, нека казна Божија погоди нас и наше потомство. "Тако безуман гнев, - каже свети Златоуст - тако зла страст... хајде да сте проклели сами себе, али зашто и на децу проклетство навлачите?" Ово проклетство које су Јудејци сами на себе навукли, испунило се брзо: 70. године од Рођења Христовог Римљани су приликом опсаде Јерусалима огроман број јевреја разапели на крстове. Оно се испуњавало и у читавој даљој историји Јевреја, који су од тада били расејани по читавом свету, кроз све оне безбројне "погроме" којима су стално били излагани, што представља испуњење пророштва Мојсијевог из Поновљених закона (Понз. 28:49-57; 64-67).

Тада им пусти Вараву, а Исуса, шибавши, предаде да се разапне, то јест, потврдивши пресуду Синедриона, Пилат им је дао војнике како би извршили над Господом Исусом Христом смртну казну распећем.

Прањем руку Пилат свакако није могао да скине са себе одговорност, како је хтео. Израз "прати руке" у смислу "скидати одговорност са себе" од тада је ушао у општу употребу. И Пилата је стигла казна Божија због малодушности и неправедне осуде Онога, Кога је сам назвао Праведником. Убрзо је послат у прогонство у Галију (Виена), где је после две године, изнурен тескобом, мучен грижом савести и очајањем, окончао свој живот самоубиством.

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

Преузето из књиге Архиеп. Аверкије (Таушев): Православно тумачење Новог Завета, Образ светачки, 2006.

Превод са руског: Младен Станковић

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( субота, 04 мај 2024 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 29 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.