У манастир Светог Павла је повремено, као чредни (јер сам манастир није имао довољно јеромонаха) долазио седамдесетогодишњи калуђер из једне келије, са својим старијим братом, деведесетогодишњаком. Када су једном дошли, старијем брату се слоши, и он замоли млађег да из Новог скита доведе духовника да га исповеди и причести. Док одоше да духовника доведу, старац паде у кому.

Када је стигао у обитељ Светог Павла и ушао у келију у којој се монах у коматозном стању налазио, духовник паде на колена и замоли Мајку Божју да разбуди да би се причестио, па после може да иде.

И старац отвори очи, и рече:

-   Много ти хвала, оче! Ево овде стоје два анђела, и кажу:“Куда да те денемо? То су ти два тешка греха на души. Зашто их ниси исповедио“?

Старац, наравно, није намерно крио своје грехе, него је заборавио да их исповеди. Анђели су га подсетили, он је духовнику све рекао, примио Свето Причешће и отишао у вечност.