Одгледао сам интервју са Кертисом Јарвином, који слови као један од идеолога нове администрације САД. Конкретно, на Кертисове идеје позива се Џеј Ди Венс. Уопштено, Кертисова кључна порука је неопходност нове аутократије, по узору на суперуспешне IT компаније из Силицијумске долине.

Ова тема је одавно позната. Пажњу ми је скренуло нешто друго. Интервјуер пита Кертиса да ли је он филозофска луда на двору нових технократа, која говори оно што они воле да чују. Кертис, наравно, све пориче. „Нас не обједињује нека посебна идеја или веровање. Пре ће бити да нас обједињује одсуство било каквих убеђења“, цинично узвраћа филозоф. Другим речима, Кертис отворено сведочи о свом нихилизму, који је постао спона између њега и технократске елите.

Нихилизам, који се раније доживљавао као озбиљан изазов класичној мисли, данас се коначно претворио у филозофски виц, или у крваву игру пинг-понга. Сви тежимо да надмашимо једни друге: ко је дрскији, ко нихилистичкији? Лоптица скакуће лево, па десно, па лево, па десно…

И ево, сад левичарске идеје, које су још јуче изгледале као омиљено чедо нихилизма, саме постају његове жртве. Талас десног нихилизма гура левицу ка традиционалним западним вредностима: демократији, људским правима, чак и хуманизму. Нихилизам деснице, који исповедају технократе, све то пориче у име идола ефективности.

У том погледу је посебно занимљива фигура Илона Маска. Човек не може да победи еволуцију вештачке интелигенције? Онда треба „оседлати тигра“, уградити себи чипове у мозак, то јест и сам постати малчице AI.

То је, дакле, исти стари нихилизам, или прометејизам, порицање боголикости. Човек није са Богом, већ против Бога и његовог закона смрти, заједно са својим вештачким малим богом, који оличава све најбоље што је у човеку и поништава све оно најгоре.

Наравно, и хришћанство има свој нихилизам. Стари Бог умире на крсту, а нови излази из гроба. Стара религиозна свест умире и на њеном лешу расте цвеће новог. Нихилизам је неопходан на путу ка одраслом добу. Међутим, кад је достигло ову фазу, човечанство као да је забаговало и почело да размишља упразно.

Или смо можда ми све погрешно схватили? И пунолетство можда није крај пута, већ сам пут, јер је пунолетство недостижно у истом смислу у коме је недостижан Град Китеж, који се налази изван земаљског простора и времена? А ми све покушавамо да израчунамо његове координате, али кад схватимо да можданом уму недостаје рачунарска моћ, окрећемо се дигиталном. Церебрални ум преображавамо у дигитални.

Шта год будала уради, она уради погрешно. Али човек без цара у глави и без Бога у души – то је баш будала која овако или онако приближава Апокалипсу. Али то, наравно, више није никаква новост.

Извор: "Искра"