– Шта подстиче црквеног човека да буде модерниста?

 – Подстиче оно на шта нас Еванђеље упозорава: гордост ума, похота телесна и саблазни света са његовим полу-незнабожачким духом и култом насладе. Жеља да се сједини неспојиво:   светост и грех, љубав Христова са похотом света, храм са вавилонском кулом, Божије Откровење са појмовима и представама ограниченог, гордошћу пораженог људског разума који се налази под владавином страсти и људског разума.

Жеља – не потчинити се Откровењу, већ Откровење потчинити себи, однос према Предању као према сировом материјалу, од кога се може узимати по својој жељи и тумачити саобразно гласу својих страсти и жеља.

Говорећи речима песника: „ружу белу, са црном жабом, желео сам на земљи да венчам“. Вектори мишљења код модерниста су усмерени ка земљи и потчињени историји. За њих религија не представља откривање вечности у времену и пут ка њој, већ једну од гаранција земаљског благостања.

– Зашто је управо у наше време ова саблазан толико велика?

– Наше време је епоха социјалних и моралних револуција које потресају свет. Нараста процес ревизија и реформи у свим областима друштвеног, културног и моралног живота, промена морала, преобликовање погледа на свет, људских односа, катастрофалног распада земље, емоционалног хлађења људи једних према другима. Одвија се разарање морала и величање греха преко уметности, литературе и средстава јавног информисања. Морал и целомудреност се доживљавају као противни природи, која се свети путем неуроза и фобија. Телевизијске емисије претварају се у инјекције разврата, суровости и гордости. Свест људи се све више секуларизује. Сведозвољеност похоте се развија паралелно са сведозвољеношћу ума (при чему се идентификује са једном од својих сила – разумом). Као последица тога отупљују религиозне интуиције, дух улази у себе и пребива као у летаргичном сну, у стању које се не може назвати ни животом ни смрћу.
Међутим, код човека остаје у души неко осећање за тајну вечности, које не може да задовољи ни позитивизам, ни атеизам. Зато човек не раскида у потпуности са религијом, тражи компромисе, који би дали простор његовој интелектуалној самовољи, не би сметали похотама душе и тела и истовремено у некој мери задовољавали његово религиозно осећање. Општи пад духовности представљао је погодно тле за модернизам, који обећава да ће створити ново, либерално и хуманистичко хришћанство које ће бити за вољу олакшано, за страсти угодно, за гордост ума непритешњено догматима и канонима. Тако човек може посећивати богослужења, вршити молитве и истовремено занимати се јогом, медитацијама позајмљеним са Далеког Истока, бити стални посетилац рок-концерата, учествовати у стварању литературних и спортских удружења при манастирима и притом себе сматрати православним хришћанином. Наравно, називајући себе не слугом Божијим, већ сином Божијим.

Еванђелско учење и високе идеале хришћанства такви људи не виде као нешто што је души блиско и природно, већ као неку недостижну, лепу апстракцију, коју је немогуће остварити у животу, а понекад им изгледају као насиље над људском природом, која на те принуде одговара болестима и патологијом. Модернисти стреме да замене аскетизам насладама људске природе; у том смислу модернизам представља апологију страсти и прилагођавање хришћанства страстима. Модернисти желе да створе хришћанство-унију где би добро мирно уживало са злом, Логос Христа замене Хераклитовим логосом. Један од истакнутих декадената писао је: „Желим да свуда може да плива моја лађа, и Господа и ђавола спреман сам да прославим ја“. (Брјусов).

У наше време моралне деградације и озакоњења онога што се раније сматрало развратом и срамотом, живети хришћански већ представља подвиг. Морал је један од органских елемената религије. Са њеним падом религија престаје да буде унутрашњи човеков живот и прелази на периферију његове свести. Овде постоји неколико могућих путева решења. Први је борба за морал, супротстављање саблазнима света као концентрату страсти, атмосфери наелектрисаној похотом, гордошћу и егоцентризмом у којој живи човек.

Други пут је гностицизам и скептицизам који су системи одрицања, као угодно средство одвајања од сопствене савести и размишљања о смислу човековог постојања. Притом се религиозна вероучења доживљавају као релативни појмови.

Трећи пут је задовољавање искривљеним мистичким осећањем кроз источне пантеистичке религије и окултизам.

Четврти пут је либерално хришћанство – компромис између хришћанства и света, који скида моралну одговорност са човека. То је хришћанство не духовне радости, већ доброг расположења. Оно је налик на медицину која не лечи, већ умирује болесника да је здрав, кријући од њега да му утробу изједа рак. То је хришћанство са печењем у Великом посту и концертима у Страсној недељи; хришћанство где су земља и небо заменили своја места.

Еванђеље није од овога света – оно је са неба, то је глас вечности, који нам открива да је сам човек створен за вечност. Еванђеље изобличава свет за његове грехе. Зато је свет мрзео Христа и Његове следбенике.

Модернизам је радионица за производњу лажних христоса, палета сликара у коме се црквена риза може обојити у сваку боју. Модернизам нема никакве научне, културне и теолошке основе. Он је бела застава бачена пред агресијом секуларизма. Међутим, он одговара расположењу значајног дела друштва. Њега прихватају без размишљања. Прихватају јер желе да уместо сурове реалности верују у ружичасту утопију...

– Сада је међу неким православним хришћанима јако раширена скепса у вези са црквеним предањима, богослужбеним традицијама, чак и у вези појединих тачака у вероучењу. Притом, ова скепса се поставља прилично агресивно – као „научност“, „просвећеност“, чак и као „поштење“.

Шта се може рећи за ту појаву?

– Претходник и неизоставни савезник модернизма је хуманизам. У питању је изврнута лествица вредности, где највише место заузима емпиријски, необновљени, греховни човек. Хуманизам представља не само истицање човека испред Бога, већ и поробљавање Бога од стране човека. Горди људски разум оповргава, одбацује свето Предање, гази га, изругује се над њим као победник који цепа у делиће заставу побеђеног. Нихилистички однос према религији прикрива се расплинутим и аморфним термином „научност“. У модернизму се догађа раскид између прошлости и садашњости. Вера прелази у богостројитељство, еклисиологија – у потрагу за црквом. Такозвани „научни метод“ који се дотиче религије представља низ одрицања који ништа не дају, а након себе остављају на месту Предања празну рупу. Овај метод разара све чврсте критеријуме истине, игнорише присуство Духа Светога у Цркви, Који животвори и чува Цркву. Овде се догађа замена Цркве колегијумом научника који најчешће имају притупљену веру и високо мишљење о себи, који гледају на Цркву са њеним предањима и традицијама као на утрину на којој се може изградити било шта.
Научни метод који се примењује на религиозну спознају претвара се у панкритицизам. Све што припада Предању пролази кроз филтер људског разума, који није у стању да схвати духовни, то јест надлогички свет. Религији се намеће другачији, њој несвојствени метод провере истинитости (ако у техничким и примењеним наукама као основ научног метода служи експеримент, онда религиозно искуство у коме учествује благодат не може да се понови у испрограмираном експерименту). Подаци који се налазе у литератури и материјалним споменицима модернисти подвргавају сумњи, објективна аутентичност се замењује личним укусом и схватањима. Чињенице пролазе кроз критичарску „машину за млевење меса“ а њихови остаци се утерују у одређени систем који представља вештачку монтажу. На основу појединих чињеница и сопствене маште састављају се теорије, међусобно неспојиве и протвречне. Најчешће се у почетку ствара теорија, а затим се траже чињенице и све то се чини под видом науке. Може се рећи да научни метод који се употребљава у модернистичким круговима представља принцип каузалности, то јест, случајности (случајно сачувани рукопис, случајно пронађена плоча са натписом, итд.), сједињен са неспутаном научном фантастиком. Тако се пред нашим очима јављају, развијају, мењају и руше научне теорије и хипотезе.

Особина предања је чврстина и самоистоветност; својство научног метода је голи рационализам, стварање ефемерних теорија, који се јављају и умиру као што се пале и гасе пламенови ватромета. Међутим, „научни метод“ има психолошке основе код великог броја савремених људи, пре свега, незаустављиву веру у људски разум, као универзални инструмент познања истине, неповерење у духовне феномене и жељу да се објасне материјалним узроцима. Сликовито говорећи – то је провера метафизике кроз физику, свет бесконачног и вечног – преко ограниченог људског разума. Може се рећи да научни метод као додатак религији представља област фантастике и рационалистичког нихилизма.

– Који су узроци тог феномена?

– Осиромашење вере ствара у души одређени вакуум и човек се труди да га испуни реформаторством, лажним тумачењем и критичким приступом који представља сурогат науке и еклектику. Овде се осиромашеност представља као елитизам и интелектуализам.
Неопходно је памтити да је Црква „стуб и тврђава истине“ и све што нема потврду у учењу Цркве је сумњиво, а оно што му противречи је – лаж.

Такође је потребно памтити да се Свето Предање није настало из патристичких дела, већ је пребивало у Цркви од почетка; у патристици је оно налазило свој израз. Ту је благодат Духа Светог бирала и чувала све што је одговарало духовној истини. Црква је прихватила четири Еванђеља, одвојила их од других непоузданих или извитоперених, апокрифних варијанти Еванђеља и сачувала. Када не би постојале границе црквеног Предања, границе између богонадахнутог Писма и апокрифа биле би избрисане. На Васељенским Саборима су се Свети Оци, који су утврдили Православље, обраћали пре свега Светом Предању. На тај начин, догмати које је Црква прихватила одувек су постојали у њој, а на Васељенским Саборима су само искристалисани из Предања.
Богослужење у храму такође сеже до апостолске традиције. Модернисти одбацују оно што је Црква прихватила и мењају саборно мишљење и свето Предање хаосом ефемерних људских мишљења.

– Оче Рафаиле, шта се може саветовати православним хришћанима који се суочавају са појавама модернизма и скептицизма, например, студентима факултета који могу слушати сличне ствари на предавањима?

– Треба се критички односити према научном критицизму који је себе дискредитовао већ у анти-библијској „упоредно-историјској школи“ Бауер-Штрауса, са неповерењем се односити према људима који не верују Светом Предању које је добило и добија масу потврда у археологији и археографији. Људи који желе да се озбиљно баве православним богословљем треба пажљиво да проучавају класике богословља – дела богослова деветнаестог века, а пре свега – патристику. Однос класичног богословља према савременом модернизму се може условно упоредити са односом класичне музике са савременом рок музиком и „тешким металом“. Треба се бавити унутрашњом молитвом, посебно Исусовом молитвом која чини православним не само ум, већ и срце и тада човек почиње да осећа непрекидни дисонантност и патвореност у делима савремених модерниста.