Са смрћу папе Фрање Бергоља, архијересиарха Римске столице, многи у православном свету — укључујући лаике, свештенство, па чак и такозвану Скупштину канонских православних епископа у Сједињеним Државама, заједно са „званичним“ аутокефалним јурисдикцијама — издали су саопштења у вези са папином смрћу, називајући га „Светим оцем” и позивајући се на православну фразу „Вечно сећање“ или „Нека му је вечно сећање“, термин који се користи искључиво у сахрани православног хришћанина.

На самом крају парастоса за православне хришћане у рубрикама је писало: „Тада сам eпископ (или свештеник) три пута каже: „Вечна им памјат“, „О наш достојно блажени и незаборавни брате (сестро)“ [1], а затим је позвао хор да трипут запева „Вечна памјат.“ [2]

Иако технички исправно у једном смислу – пошто Фрања није био духовник, већ, у ствари, лаик према великим оцима Цркве, као што је Свети Василије Велики, који каже за оне у јереси и расколу (као што је Фрања): „Први расколници су примили своје рукоположење од Отаца и поседовали су духовни дар јер су полагањем руку одвојили, и постали су људи који су били раздвојени, нису више били у стању да другима дају ону благодат Светог Духа од које су и сами отпали, нису имали власт ни да крштавају ни да рукополажу“ [3]. Папа Фрања ипак није био православни хришћанин. Умро је у еклисиолошким границама Римокатоличке цркве и исповедао је не само латинске јереси тако добро познате православцима — као што су папска врховна власт, створена благодат, чистилиште, употреба азима — већ и многе друге.

Папа Фрања је био упорни екумениста и синкретиста, да не помињемо културни марксиста, познат по јавним изјавама као што су: „Религије се виде као путеви који покушавају да дођу до Бога. Користићу аналогију: они су као различити језици који изражавају божанско, […] Постоји само један Бог, а религије су као језици који покушавају да изразе неке хришћанске начине да се приближе.“ [4]. Наравно, за истинске православне, ово је апсолутно јеретичко и богохулно – сугерисати да су паганске религије које негирају Христа и Тројства валидни путеви ка Богу.

Ипак, упркос томе што се Фрањо придржавао и умро у својим папским јересима и проповедајући саму дефиницију синкретистичког екуменизма и теологије грана, сада видимо како га такозвани православни хришћани постхумно хвале као да је легитимни јерарх Цркве и проповедник хришћанске истине.

На пример, Сабор „канонских“ православних епископа Сједињених Америчких Држава на својој званичној Фејсбук страници наводи: „Епископска скупштина придружује се својим католичким партнерима у USCCB (Конференција католичких бискупа Сједињених Држава) у жаловању због смрти папе Фрање, поглавара Католичке цркве и суверена државе Ватикан. Током свог папства, папа Фрања је био снажан присталица дијалога у правцу помирења са православном црквом широм света.“ [5]

Исто тако, јерусалимски патријарх Теофил III, познати екумениста, издао је саопштење у којем је Фрању назвао Светим оцем, епископом Рима, и чак је употребио фразу „Вечнаја памјат“ – термин који је намењен искључиво православним хришћанима. [6].

Опет, ту лежи озбиљан проблем: Теофил признаје Фрању као легитимног јерарха онога што је некада била Римска патријаршија, називајући га Светим оцем упркос његовим многим исповеданим и практикованим латинским, екуменистичким и синкретистичким јересима. Он чак претпоставља и вечно одредиште Фрањине душе, наводећи да он сада обитава у „кући Оца небеског“ - тврдња коју је дрско да износимо чак и ми као православни хришћани, а камоли за некога ко је отворено поучавао доктрине супротне онима Христа и Његове Једине, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.

У сличном писму патријарха Кирила из Московске патријаршије кардиналу Кевину Фарелу, коморнику Римокатоличке цркве, он је написао: „Дај му вечну успомену!“ [7] Исто тако, у другом писму из „званичне“ јурисдикције — Православне цркве Албаније — папа се ословљава као легитимни духовник Цркве, а његова смрт је означена фразом: „Вечан му помен!“ У још једној неизненађујућој изјави, цариградски архијересиарх Вартоломеј приповеда како су се заједно молили кршећи апостолске каноне. Током овог екуменистичког тренутка, Вартоломеј је чак позвао папу да прослави 1.700 годишњицу Никејског сабора, рекавши: „Клекнули смо раме уз раме у молитви пред Гробом Господњим“, присећа се он, откривајући да је папи предложио да заједно прославе 2025. године 1.700. годишњицу Првог васељенског сабора у Никеји. Папа је са ентузијазмом одговорио: „Ово је невероватна мисао, невероватна идеја и предлог.“

„Није било суђено да он дође“, рекао је васељенски патријарх и додао да ће Васељенска патријаршија ипак на неки начин почастити ову историјску годишњицу, док ће учешће Католичке цркве зависити од става и намера новоизабраног папе.

„На крају, Његова Свесветост је узнео молитве за покој душе папе Фрање и изразио наду у достојног наследника који ће наставити његово драгоцено дело: „Вечна ти је успомена, брате папа Фрањо.“ [8].

Чини се да листа светских православних јерарха који папу Фрању називају „светим оцем“, легитимним римским бискупом, „братом у Христу“ или чак „светим човеком“ траје бесконачно. Чини се да ови светски православни епископи себе више виде као дипломате спољних послова, издајући низ флоскула и похвала за папу Фрању, упркос његовом отвореном одбацивању истина Светог православља.

Да ли смо ми, као прави православни хришћани, позвани да прославимо његову смрт, осудимо папу на пакао, отворимо флаше шампањца и усуђујемо се да заузмемо Божји суд за његове јереси? Не — препустићемо то Богу, јер знамо да то није наше место.

Међутим, када се то каже, да ли смо ми, као православни хришћани, позвани да игноришемо непобитну стварност да је папа Фрања био архијересиарх пале и бивше Римске патријаршије – практичар јеретичког екуменизма и проповедник теорије синкретистичких грана? Апсолутно не. Позвани смо да без компромиса исповедамо Истинску веру Светог Православља.

И колико би овој одговорности требало да теже наводни православни јерарси — они који су задужени да исправно проповедају Реч Истине?

Зато што су јурисдикције светског православља и њихови јерарси престали да делују као истински епископи — и сада више функционишу као дипломате иностраних служби у мантијама, лутају по свету и играју се политике — изгледа да су заборавили своје место пастира стада и учитеља верних. Да није тако, лаици би схватили да не служимо сахране, не приносимо панихиде, нити певамо Вечни спомен за оне који су ван еклисиолошких граница Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.

Међутим, имајући то у виду, у публикацији манастира Свете Тројице (Џорданвил) под насловом „Православни живот” (1978) налази се синодално саопштење које је првобитно објавила Руска православна загранична црква 1932. године у вези са сахрањивањем инославних. Ова изјава оцртава исправан православни одговор на смрт оних изван Цркве: онај који подржава хришћанску емпатију док остаје постојан и бескомпромисан у исповедању наше вере.

Одлука Архијерејског Синода Руске Православне Заграничне Цркве

Архијерејски Синод је 20. августа/2. септембра 1932. године донео одлуку о питању у вези са опслуживањем инославних и, пошто је недовољно познато да је забрањено служити задушнице за инославне или да се за њих певају панихиде, одлучено је да се објави следеће објашњење продекларног обраћања угледних архијереја, свештенства и све деце Руске Заграничне Цркве.

„Чувајући чистоту свог православног учења и целокупног богоустановљеног поретка њеног живота, Црква је од памтивека забрањивала својим епископима, свештенству и световњацима да ступају у молитвено општење, било у цркви или код куће, са свим јеретицима, одметницима (шизматицима) и онима који су били изопштени из црквене заједнице (Апостолски канони X, XI, XLV, Лаодикијски Сабор, канон XXXIII [9]). Строгост са којом Црква штити своју децу од опасности заразе било каквом јереси проширила се чак и на забрану свештенослужитеља да се моле или врше било какву светотајинску радњу само у присуству јеретика, са изузетком само оних случајева када ови „обећају да ће се покајати и напустити своју јерес“ (Св. Тимотеј Александријски, Канон IX). У основи ових канонских одредби лежи вечна Христова реч: „Али ако он (брат твој) не послуша Цркву, нека ти буде незнабожац и цариник“ (Мт 18,17).

Будући да су за живота ван Цркве, јеретици и расколници после смрти стоје још даље од ње, јер им је тада затворена сама могућност покајања и обраћања светлости Истине. Сасвим је природно, дакле, да Црква за њих не може принети умиритељску Бескрвну Жртву или, уопште, било какву очишћену молитву. Следећи обреде апостола и отаца, Црква се моли само за покој православних хришћана који су умрли у вери и покајању, као живи органски чланови Тела Христовог. Ту се могу укључити и они који су отпали, али су се касније покајали и још једном се придружили Цркви (Св. мученик Петар, канон III [11]). Без тог коначног услова они остају туђи Цркви и, као отпали од ње чланови, лишени су благодатних тајни и молитава Цркве.

Верна целом духу древне, васељенске Цркве, наша Руска Православна Црква је забрањивала не само погребне службе, по православном обреду, за инославне (тј. римокатолике, протестанте, Јермене итд.), већ чак и служење панихида за њих. Из осећања хришћанског милосрђа, почела је да трпи једно снисхођење према њима: ако умире инославац друге „хришћанске вероисповести“, а нема свештеника или пастира његове исповести да обави сахрану, Црква дозвољава православном свештенику, који је обучен у епитрахилије, и од тела до његовог декомпанона да га спусти у гроб док се пева „Свjaти Боже...“. Декрети Светог Синода, који су овом правилу дали законску снагу (од којих је први датиран 20. јула 1727. године), не дозвољавају ни уношење тела покојника у православну цркву, нити певање заупокојене литије или чак „Вечнаја памјат“ за њега (декретима Светог Синода 22. маја 1730. године, 24. августа 1797. године и 20. фебруара 1880. године).

Нажалост, наша црквена пракса није била доследна и уједначена у датом случају. Под утицајем либералних трендова јавног мњења, а понекад и да би смирио цивилну власт, Синод је повремено почео да дозвољава служење панихида за римокатолике и протестанте, на велико запрепашћење народа Цркве, чија се савест није могла помирити са тако јасним одступањем од древног предања отаца.

Ову тешку праксу, која се постепено укорењивала током одређеног временског периода, касније су руске избеглице пренеле у иностранство и почеле су да се шире, посебно у западноевропским парохијама које су признале митрополита Евлогија за свог поглавара [12]. Пошто је био његов обичај, уопштено говорећи, да следи своје стадо, а не да га предводи, он је нашироко подстицао ову антиканонску праксу. Познато је да су, по његовом наређењу, служене паникиде у свим црквама које су га признале за Думера, председника Француске Републике, којег је убио Горгулов. Требало би разумети зашто је било неопходно јавно приказивање молитве за неправославног. Католици нису могли да му придају његово право значење; за њих је то била само молитва „шизматика“; и није могла бити искрена жеља руског православног народа да се моли за човека са којим нису имали ни најмање црквене везе. Није ли јасно да је то била обична манифестација руског осећања према уваженом председнику који је страдао од руке руског злочинца? Али зар није било другог начина да се изрази саосећање према Француској и да се осуди кривац Горгулов осим црквених служби за мртве? Зар не умањује достојанство Цркве у очима самих инославних када се она чини инструментом чисто политичких циљева? У циљу обмане руских избеглица, католици не престају да им понављају да нема суштинске разлике између учења православне и римокатоличке цркве и да је подела која постоји међу њима у основи заснована на неспоразумима. Служење свечаних панихида за католике може само да појача конфузију у главама руског православног народа, ојачавајући их у погрешном уверењу које римска пропаганда настоји да подстакне код њих. Још мање могу оправдати да се панихида служи за преминуле протестанте, јер лутерани уопште не приписују никакву моћ молитвеном заступништву Цркве за мртве.

Ширина православне хришћанске љубави — у име које, тобоже, треба дозволити молитве Цркве за преминуле хришћане, без обзира којој конфесији су припадали —   не може се проширити и на занемаривање православног учења о вери, чији је талог наша Црква кроз векове чувала у себи, јер би тада била избрисана свака граница која раздваја Једну, Истинску Цркву спасења од оних који су били отргнути од благодати у сједињењу са њом. Границе снисхођења дозвољене због црквене икономије у односу на отпале су тачно одређене у светим канонима, и нико нема право да проширује границе које су одредили свети и богомудри оци.

Да би се окончао саблазан у Цркви око црквеног парастоса неправославнима, а посебно због служења панихида за њих, Архијерејски Синод Руске Православне Заграничне Цркве још једном је сматрао потребним да подсети и пастире и руску православну паству у иностранству на недопустивост било каквог одступања од древног канонског поретка осим оних предвиђених горе наведеним указима Светог Синода. Паства не сме да врши било какав притисак на савест свештенослужитеља који су дужни да сачувају верност древном, канонском поретку и да високо држе мерило Светог Православља пред лицем како осталих источних Цркава, тако и свих инославних.

У случају опасности од озбиљних сукоба са својим парохијанима око овог питања, свештеник мора одмах да преда ствар на одлучивање свом епархијском епископу, чија је дужност да им укаже ауторитативну подршку у борби за очување древних патристичких статута Цркве [13].

Закључак

Имајући ове ствари на уму, требало би да пажљиво водимо рачуна о томе шта је исправно и истински православно, уместо да једноставно идемо заједно са гомилом у нечему што може изгледати као љубазан гест, често направљен у покушају да се сигнализира врлина. На покој оних ван Цркве можемо да одговоримо на одговарајући начин са хришћанском емпатијом, а да не угрозимо наше Православље и не упаднемо у обману масе – називајући зло добрим, а добро злом, или, у овом случају, називајући оно што је хетеродоксно православним, а оно што је истински православно неисправним.

Превод са енглеског: М.С

Референце

[1]. St. Tikhon’s Seminary Press, The Great Book of Needs, Volume III (South Canaan: Saint Tikhon’s Seminary Press, 1999), 212.

[2]. Ibid., 212.

[3]. Saint Basil the Great, “Letter CLXXXVIII,” in Nicene and Post-Nicene Fathers, ed. Philip Schaff and Henry Wace (Peabody: Hendrickson Publications, 1999), 224.

[4]. “Pope Francis concludes apostolic journey with elderly and youth of Singapore,” The Catholic World Report, accessed April 22nd, 2025,

https://web.archive.org/web/20240914013636/https://www.catholicworldreport.com/2024/09/13/pope-francis-concludes-apostolic-journey-with-elderly-and-youth-of-singapore/

[5]. “Memory Eternal,” The Assembly of Canonical Orthodox Bishops of the United States of America — Official Facebook, accessed April 22nd, 2025, https://www.facebook.com/share/p/18ixkKmaff/

[6]. “Statement of His Beatitude Theophilos III on the Passing of Pope Francis,” Jerusalem Patriarchate Official Website, accessed April 22nd, 2025, https://web.archive.org/web/20250423020439/https://en.jerusalem-patriarchate.info/announcements/statement-of-his-beatitude-theophilos-iii-on-the-passing-of-pope-francis/

[7]. “Patriarch of Moscow: We will gratefully remember Pope’s statements on ‘persecuted’ UOC,” Orthodox Times, accessed April 22nd, 2025, https://web.archive.org/save/https://orthodoxtimes.com/patriarch-of-moscow-we-will-gratefully-remember-popes-statements-on-persecuted-uoc/

[8]. “Ecumenical Patriarch on Pope Francis’ passing: Eternal be your memory, Brother Pope Francis,” The Orthodox Times, accessed April 22nd, 2025, https://web.archive.org/web/20250421165925/https://orthodoxtimes.com/ecumenical-patriarch-on-pope-francis-passing-eternal-be-your-memory-brother-pope-francis/

[9]. Rudder, pp. 22-23; 67; 566. N.B.” The canons of the Synod of Laodicæa received ecumenical authority through the Sixth Ecumenical Council’s Canon II (cf. Rudder, pp. 294-296).

[10]. Rudder, pp. 894-895. N.B.: The canons of St. Timothy received ecumenical authority through Canon II of the Sixth Ecumenical Council. St. Timothy was Patriarch of Alexandria in the fourth century and was one of the bishops who participated in the Second Ecumenical Council, which was convoked in Constantinople in 381 to condemn the heresies of Macedonius and others. St. Timothy reposed in 389.

[11]. Rudder, pp. 741-742. St. Peter the Martyr was Patriarch of Alexandria and was martyred during the persecution of Diocletian about the year 305. His canons received ecumenical authority through Canon II of the Sixth Ecumenical Council.

[12]. For a thorough discussion of the part played by Metropolitan Evlogy in the ecclesiastical situation of the Russian Church of the diaspora, see The Truth about the Russian Church Abroad, M. Rodzianko (Jordanville: St. Job of Pochaev Press 1975), and History of the Russian Church Abroad: 1917-1971, prepared by Holy transfiguration Monastery (Seattle: St. Nectarios Press, 1972.) The former work is readily available from the bookstore of Holy Trinity Monastery, Jordanville, N.Y. 13361 or from SJKP; the latter work is presently out of print.

[13]. “Burial of Heterodox: The Decision of the Synod of Bishops of the Russian Orthodox Church Abroad,” Orthodox Life 28, no. 1 (1978): 28–31.