„Писмо Српског патријарха архијеретику Римском је далеко најнечувеније (ГОСПОДИ, ПОМИЛУЈ), испуњено невероватним изјавама екуменистичке јереси. Од самог почетка, он проглашава да је избор овог непокајаног наследника вековне јереси била света воља Божја.“

+ + +

Као што свет сада зна, папа Франциско је преминуо 21. априла 2025. године. Одржана је конклава кардинала и, готово одмах, изабран је нови папа: Лав XIV.

Предвидљиво, глобални медији су експлодирали у помами, симболизму и празним шпекулацијама. Али можда срамотнија – откривајућа – била је брзина и улизништво са којима су се помесне православне Патријаршије огласиле.

Уместо да реагују као истински наследници Апостола, као чувари православне вере некада предате светитељима, предстојатељи тих Патријаршија понашали су се као службеници министарства иностраних послова, износећи гомилу углађених дипломатских љубазности, понижавајући се пред ногама новоустоличеног јеретика у Риму. Ове изјаве нису биле само сервилног тона, већ су биле прожете теолошки пропалим осећањима, прикривеним језиком „братства“ и „заједничког сведочанства“, као да се векови раскола, догматских размимоилажења и папских новотарија могу изгладити пажљиво формулисаним саопштењем за штампу.

Једна за другом, Патријаршије помесних Цркава— исте оне које тврде да поштују свете каноне, исте оне које обележавају Васељенске Саборе у својим литургијама — пожуриле су да честитају Римском понтифексу, поздрављајући га као „брата у Христу“ и молећи се за „наставак сарадње“. Сарадње са чиме, тачно? Са институцијом која уздиже једног човека као непогрешивог намесника Христовог? Са хијерархијом која прихвата теолошке новотарије, моралну двосмисленост и гротескне литургијске експерименте постмодерног Запада?

Да будемо јасни: Рим остаје у расколу и јереси. Његове грешке нису безначајне – оне су фундаменталне. Папска примат, Филиокве, створена благодат, чистилиште, индулгенција (искупљење грехова новцем), безгрешно зачеће Богородице, а сада све шири избор модернистичких девијација. Ово нису мале фусноте које треба занемарити у име дијалога – то су јереси које су одвеле милионе на погрешан пут.

Свети мученици Православне Цркве нису са муком подносили мач, колац и одре да би видели како њихови наследници учтиво климају главама док "епископ" римски облачи своју белу мантију и прима похвале палог света. Где је глас светог Марка Ефеског, који је одбио да потпише лажну унију у Фиренци? Где је храброст светог Фотија Великог, који је са неустрашивом прецизношћу осудио папско прекорачење власти? Где је јасноћа Светог Григорија Паламе, који није видео потребу да ласка јеретицима ради празног јединства?

У доба опијеног јеретичким екуменизмом, где линија између сведочења вере и компромиса постаје све тања, Православни верници морају јасно рећи: нисмо дужни повиновати се Римским претензијама. Не тражимо јединство које жртвује истину. Не желимо пријатељство које нас кошта интегритета вере.

Нека се патријарси клањају и ласкају ако желе. Нека пишу своја позлаћена писма и присуствују својим међуверским фотографисањима. Али што се тиче верног остатка Светог Православља, нећемо заборавити речи нашег Господа: „ЧУВАЈТЕ СЕ ЛАЖНИХ ПРОРОКА, КОЈИ ВАМ ДОЛАЗЕ У ОВЧИЈОЈ КОЖИ, А ИЗНУТРА СУ ПРОЖДРЉИВИ ВУЦИ.“ И нећемо се придружити аплаузу за папу кога бира конклава кардинала, док се истинска вера издаје сваком речју честитке.

Сада, у сваком од ових честитки, видимо псеудо-епископе који признају Лава XIV за апостолског наследника Римске Патријаршије.

На пример, у писму патријарха Московског Кирила, он почиње изјавом: "Ваша Светости, примите моје срдачне честитке поводом Вашег избора за епископа Рима!" [1]

Антиохијски патријарх, Јован X, у свом честитајућем писму Лаву XIV каже:

"Са великом радошћу, емоцијама и задовољством примили смо вест о вашем избору на Римски апостолски престол." [2]

У свом писму у којем се залаже за пуно евхаристијско заједништво, Јерусалимски патријарх Теофил III, значајно је изоставио било какво помињање покајања или одрицања од папских јереси, тврдећи уместо тога да: "Такође се радујемо текућем међународном теолошком дијалогу између православних и римокатоличких цркви, који је био тако конструктиван, и којем наша Патријаршија, као члан православне породице, остаје посвећена. Молимо се да ово буде пут којим можемо заједно да ходимо ка јединству и пуном заједништву у заједничкој Чаши." [3]

Патријарх српски Порфирије, у свом писму, иде чак и даље од претходних патријараха, проглашавајући избор Римског архијеретика чином божанске промисли. (ГОСПОДИ ПОМИЛУЈ) Порфирије пише у својој поруци папи Лаву XIV: "Несумњиво је да ништа не бива без промисла Божјег и свете воље Његове, тако и чињеница да је сабор кардинала Римске Цркве у лику Ваше Еминенције препознао достојног наследника блажене успомене папе Фрање, који ће у Нашем личном, али и колективном памћењу српског народа, остати у најлепшем сећању. После изразито снажне духовне фигуре Вашег претходника, преузети дужност предстојатеља Римокатоличке Цркве изузетно је захтевно, али и благословено, имајући у виду да нас сâм Господ храбри речима: Узмите јарам мој на себе и научите се од мене;.. јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако. (Мт 11, 28 и 30). 

Будући да као архијереј имате за узор и подршку Христа – Пастира доброг, уверени смо да ћете кроз године Вашег понтификата речју и примером упућивати паству Римокатоличке Цркве непролазним вредностима Јеванђеља, што је данашњем свету насушно, ако не и једино, потребно. Ваше служење Христу и Његовој малој браћи и сестрама догађа се у времену оптерећеном многим и тешким искушењима. 

Стога се молимо Светом папи Лаву Великом да и Вама, али и свом хришћанском  клиру, првоврховни апостоли Петар и Павле буду помоћници како би сачували хришћанску екумену, а исто тако, попут Лава Првог, у чистоти вере Христове доприносили хармонији међу хришћанима, сарадњи између Цркава, разумевању међу народима, афирмацији духовних и моралних вредности, заштити угњетаваних, служењу ближњима, стабилности и миру у читавом свету. ------

Вашој Светости, заједно са пуноћом Српске Православне Цркве, још једном од свег срца желимо добро здравље, снагу, радост, постојаност у сведочењу Јеванђеља и обилну помоћ од Бога у вршењу одговорне и нелаке архипастирске службе." [4]

Као што видимо, ово писмо Српског патријарха архијеретику Римском је далеко најнечувеније (ГОСПОДИ ПОМИЛУЈ), испуњено невероватним изјавама екуменистичке јереси. Од самог почетка, он проглашава да је избор овог непокајаног наследника вековне јереси била света воља Божја. Али да ли је заиста Божја воља да ови јересијарси истрају у свом непокајаном, хиљадугодишњем одступању од православне вере?

Он даље назива покојног папу Фрању „блажене успомене“ – титулом која је традиционално резервисана унутар Православне Цркве за оне који су били светог живота, иако још увек нису канонизовани од стране истински Православног, канонског и неекуменистичког Црквеног ауторитета.

Порфирије наставља још смелије, изјављујући да Лав XIV, нови отпаднички епископ Рима, доприноси „чистоти вере“ и „објављивању истине Христове“(иако се ова фраза не помиње у саопштењу на српском језику, превод је са енглеског, ништа не умањује смисао ове јеретичке честитке, прим. прев.). Ова изјава лажиучитеља „патријарха“ Српског је запањујуће јеретичка изјава, сугеришући да папе – који су више од хиљаду година одбацили апостолску веру Свете Православне Цркве – на неки начин је подржавају или унапређују.

Улазећи дубље у словенски свет, долазимо до писма новоизабраног новокалендарског патријарха Бугарске, Данила. Познатог као прогонитељ Бугарске старокалендарске Православне Цркве, и овај патријарх је издао честитку. У њој Бугарски патријарх признаје Лава XIV за легитимног Римског папу и упућује му братске поздраве као равноправном јерарху, рекавши: 

"Ваша Светости, ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Од свег срца Вам честитамо на избору за Римског папу и поглавара Свете Столице – Ватикана. У протеклим данима били смо сведоци искрене, ватрене љубави коју милиони римокатолика гаје према свом духовном оцу. Видели смо љубав са којом су усрдно молили за здравље, а касније и за опроштај од Вашег претходника Папе Франциска, као и огромну радост са којом су Вас дочекали након Вашег избора. Верујемо да им је, према њиховој искреној жељи, Врховни Пастир и Чувар наших душа – Господ Исус Христос – подарио пастира који ће им одговорити истом љубављу у Христу; који, проповедајући поруку мира, носи Христов мир у свом срцу и трудиће се да буде у миру са свим људима.

Ваша Светости, наш труд да останемо верни апостолском предању, јеванђељском моралу и вечним врлинама Христовим је залог нашег благодатног успеха као пастира Христовог разумног стада и залог за испуњење Господње заповести о јединству међу Његовим ученицима – хришћанима света.

Нека вам Господ наш Исус Христос, молитвама Пречисте Мајке Своје, Светог Лава Великог, папе Римског, и свих светих Својих, подари духовно и телесно здравље и укрепи вас у вашој високој и одговорној служби!

ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ГОСПОД ВАСКРСЕ!

Са љубављу у Васкрслом Спаситељу,

† ДАНИЛО

ПАТРИЈАРХ БУГАРСКИ [5].

Овде поново имамо још једно лажно учење помесне Православне Патријаршије која пише новоизабраном јересијарху Рима да обојица „остају верни апостолској традицији“, када су опет и  опет Оци Православне Цркве одбацили ове филиоквисте који су пали под анатему Осмог Васељенског сабора из 879. године, који осуђује свакога ко додаје или одузима ишта Светом Никејском Симболу Вере. Такозване „званичне“ државне цркве нису биле једине које су се поклониле римском папству, пузајући пред његовим ногама и признајући његов „апостолски“ избор. 

У саопштењу Грчке Православне Архиепископије Америке, архијересијарх Елпидофор је изнео следећу изјаву:

"Са братским поштовањем признајемо историјски избор Његове Светости папе Лава XIV за 267. Римског епископа. Избор, по први пут, једног папе који потиче из Сједињених Држава је заиста прекретница. Његова служба, дубоко инспирисана примером папе Франциска, снажно одјекује са трајном посвећеношћу Његове Светости Васељенског Патријарха Вартоломеја екуменском дијалогу, помирењу и бризи о најрањивијима међу нама.

У овом значајном тренутку, обнављамо нашу непоколебљиву посвећеност јачању дијалога и заједништва између наших Цркава, вођени понизношћу, отвореношћу и међусобним поштовањем." [6]

Овде поново имамо Грчку православну Архиепископију Америке, заједно са Васељенском Патријаршијом, која признаје избор Лава XIV за апостолског и равноправног епископа. Међутим, ово није изненађење, с обзиром на то да је Васељенска Патријаршија одавно отпала од Православног Хришћанства. Она помиње папу у диптисима још од неканонског скидања анатема 1965. године – издаја је јавно документована, па чак и снимљена видео-снимком током посете папе Бенедикта Фанару 2016. године.

Даље, имамо још једну изјаву из Сједињених Држава - овог пута од Православне цркве у Америци (OCA), још једне главне гране екуменистичког „православља“. У писму упућеном новоизабраном јересијарху Рима, лажиучитељ епископ Тихон је изјавио:

"Пишем Вам да честитам Вашој Светости на избору за Римску столицу, катедру Светог Петра. Као поглавар Православне Цркве у Америци, са посебном радошћу честитам Вашој Светости као првом Америчком папи.

Док са радошћу поздрављам ваш избор, молим се да Ваша Светост, по примеру Вашег универзално поштованог претходника, Светог Лава I Великог, увек проповедате Хришћанску веру са смелошћу и ревношћу.

Штавише, баш као што вера Светог Лава, изречена на Четвртом Васељенском Сабору, остаје мост између Римокатоличке цркве и Православне Цркве, надам се да ће, под вашим понтификатом, наше Цркве пронаћи континуиране могућности за сарадњу и дијалог док сви настојимо да објавимо светлоносно Јеванђеље Спаситеља." [7]

Као што видимо, скоро свака већа овоземаљска Православна патријаршија и јурисдикција издале су синодално одобрене честитке новоизабраном отпадничком папи, признајући га као легитимног епископа Римске катедре, њима равноправног епископа и оног који поседује апостолско прејемство. Према Патријарху Српске Православне Цркве, он чак „доприноси чистоти вере“ [8].

Морамо се запитати: да ли би ико од Црквених Отаца икада пристао или одобрио оно што говоре ови лажиучитељи епископи, који се понашају више као политичке дипломате или службеници спољних послова него као духовни пастири? Да ли је заиста њихова улога као јерараха да путују по свету, играјући се дипломатије и понижавајући се пред сваком политичком и верском фигуром, уместо да чувају православну веру у њеној чистоти, што је њихова света дужност?

Очигледан одговор је одлучно не. Не постоји ништа у православној хришћанској традицији што би одобрило, а камоли толерисало, ове јеретичке изјаве или признавање отпадничког јерарха као легитимног — као што су то учинили сви ови лажиучитељи и псеудо-епископи официјалног Православља. Учење Православне Цркве о статусу Рима је јасно изложено, чак и у најосновнијим катихизисима вере.

Како је онда ово фундаментално учење православног Хришћанства толико изгубљено код свих ових официјалних православних епископа? Истина је учење -није изгубљено – једноставно њих више није брига. Ипак, због оних који заиста не знају шта да мисле – било да су нови у Цркви или тек почињу да обраћају пажњу – окренимо се једном од најприступачнијих и најпоштованијих катихизиса, који прихватају и старокалендарци и новокалендарци.

У књизи „Православна вера, богослужење и живот“  јеромонаха Григорија (келија Светог Јована Богослова, манастир Кутлумуш, Света Гора), коју је објавила издавачка кућа „Newrome Press“, у одељку "Вера Цркве", под темом раскола и јереси, читамо: "Римокатолици су престали да припадају једној, светој, саборној и апостолској Цркви Христовој када су се, након великог раскола 1054. године, одвојили од Цркве […] Римокатолицизам није сачувао апостолско учење и као последица тога апостолско прејемство свештенства је прекинуто. Управо из тог разлога су њихове свете Тајне неважеће [тј. безблагодатне]. Њихова јеретичка учења су бројна." [9]

Штавише, једна од главних јереси Латина јесте јерес папског примата. О овој теми, јеромонах Григорије, у свом катихизису, Православна вера, богослужење и живот, поучава: "По питању папског примата, Свети Симеон Солунски пише да пошто римски епископ „није наследник светих апостола у питањима вере, он није ни наследник њиховог престола“. Дакле, „он није ни први, ни отац, већ, напротив, он је противник апостола“. Сумирајући своје ставове о папистима, Свети Марко Евгеник пише: „Окренули смо се од њих јер су јеретици, и зато смо се од њих одвојили... Па како је могуће да се они који су толико дуго и од стране толиког броја Отаца и учитеља  сматрани јеретицима одједном представљају као православни?“ [10].

Коначно, у Исповедању вере које је изговорио Свети Марко Ефески на лажном Сабору у Фиренци – недавно објављеном први пут у нашем најновијем делу, Историја Сабора у Фиренци – Свети Марко делимично наводи следеће: "Никада нећу примити у општење оне који се усуде да додају новину Символу вере у вези са исхођењем Светог Духа, све док истрајавају у таквој новотарији. Јер ко је у општењу са онима који су одлучени од Црквене заједнице, каже се, „нека и он буде одлучен“. А божански Златоуст, тумачећи речи Апостола: „Ако вам ко проповеда Јеванђеље другачије од онога што сте примили, нека буде проклет“, — каже ово: „Није рекао ако проповедају нешто супротно или потпуно искварено, већ чак и ако мало додају у проповедању поред онога што су примили, или било шта измене — нека буду проклети […] Сви учитељи Цркве, сви Сабори и сва Божанска Писма нас позивају да бежимо од оних који имају другачије мишљење (по питању вере) и да се повучемо из општења са њима. Дакле, да ли ћу, занемарујући све њих, следити оне који, под маском лажног помирења, позивају на ступање у општење са онима који су прекршили свети и божански Символ и уводе Сина као другог узрока Светог Духа? [11].

Још једном можемо видети да, према главним и најосновнијим учењима црквених Отаца, Светитеља, литургијских текстова и канона, Римски паписти нису ни епископи, ни свештеници, нити било каква врста легитимног клирика. Они не поседују благодат у својим лажним тајнама, нити имају апостолско прејемство према учењу Православне Цркве. Ако Православна Црква признаје ову истину, чак и у нашем најосновнијем катихизису за нове вернике, зашто онда ови лажиучитељи и псеудо-епископи светског Православља настављају да објављују оваква писма папству у свакој прилици?

Одговор је јасан: то су посвећени јеретички екуменисти који мало маре за бриге и потешкоће својих мирјана, који истрајно толеришу јеретичка дела својих псеудо-епископа а који мисле да ће мирјани остати несвесни дешавања и наставити да буду у оштењу са њима. Барем је то њихова нада. Право питање је: хоћете ли, после свега овога? Превод са енглеско:

"Борба за веру"

Референце

[1]. „Његова Светост Патријарх Кирил честита папи Лаву XIV на избору за Римског престола“, Одељење за спољне црквене односе Московске патријаршије, приступљено 13. маја 2025, https://web.archive.org

[2]. „Патријарх Јован X честита Лаву XIV“, Званична Фејсбук страница Антиохијске православне патријаршије, приступљено 13. маја 2025, https://web.archive.org/

www.facebook.com/

[3]. Јерусалимски патријарх поздравља избор папе Лава XIV: „Значајан догађај за свет“. Orthodox Times, приступљено 13. маја 2025, https://web.archive.org/

https://orthodoxtimes.com/

[4]. „Патријарх српски упутио је честитку папи Лаву XIV“, Orthodox Times, приступљено 13. маја 2025, https://web.archive.

https://orthodoxtimes.com

[5]. „Честитка бугарског патријарха Данила новоизабраном римском папи Лаву XIV“, Vatican News, приступљено 13. маја 2025, https://web.archive.org/

[6]. „Архиепископ Елпидофор Амерички о избору папе Лава XIV“, Грчка православна архиепископија Америке, 13. мај 2025, https://web.archive.org

[7]. „Његово Блаженство Митрополит Тихон честита новоизабраном папи Лаву XIV“, Православна црква у Америци, приступљено 13. маја 2025. https://web.archive.org/

[8]. „Патријарх српски упутио је честитку папи Лаву XIV“, Orthodox Times, приступљено 13. маја 2025, https://web.archive.org/

[9]. Јеромонах Григорије, Православна вера, богослужење и живот  (Колумбија: Newrome Press, 2020), 95.

[10]. Ibid 97.

[11]. Иван Н. Остроумов, Историја Фирентинског сабора  (Вашингтон: Православна Традиционалистичка Публикација, 2025, 18–20.

https://www.orthodoxtraditionalist.