Пета година напредовања тробојне армије, нове уговорне војске, брзином од 15 метара дневно је рат исцрпљивања за руску економију. Регрутовање војника да гину за новац више не надокнађује губитке у људству, који су строго поверљиви.

Групе су способне само за тактику полаког истискивања украјинских оружаних снага.

Руске оружане снаге нису спровеле ниједну операцију у последње две године.

Дозволите ми да вас подсетим да трупе новог изгледа нису могле да ослободе Курску област од бандеровца, а годину дана касније, Народна Демократска Република Кореја је позвана да изврши славна дела.

Основни узрок – опасност – само се појачао приступањем пограничне Финске НАТО-у.

Демилитаризација током четири године довела је до поновног наоружавања украјинских оружаних снага НАТО оружјем.

Финансијска подршка ЕУ је довољна.

Денацификација је заправо довела до повећане русофобије.

Украјина није изгубила свој национални и културни идентитет нити борбену ефикасност.

Како изгледа победа тробојком ако братски, чисто словенски православни народ, без кавкасаца, Бурјат-Монгола или Јакута, већ пет година ратује против „наше војске“ и нема намеру да се преда?

Ако русофобија расте у Украјини, а народ није подржао проруске лидере попут Медведчука и проклиње их као националне издајнике?

Како би православни хришћани могли да се залажу за симбол последњег слова латиничног писма, З?

Како су шовинистички патриоти тихо прихватили симболе Руске ослободилачке војске издајника Власова?

Како можемо да напустимо рат, а да не изгубимо образ?

Указујем на поделу Украјине као начин да се окончају борбе.

Али подела захтева међународно признање!

На крају крајева, чак ни Белорусија не признаје Републику Крим као део Руске Федерације.