Нико М. Ђ. Ђурашић, веома побожан, скроман, бистар и идеално поштен сељак из Глухог Дола, Црмница, о свом путу у Острог 1913. г. прича:

– Кад сам се по свршетку балканског рата и борбе на Брегалници вратио кући, прва ми је мисао била да пођем у Острог и тамо, пред ћивотом великог чудотворца св. Василија, да се помолим свемогућем Богу и захвалим му на његовој светој милости која ме је у ратовима спасила. Пошао сам концем љета 1913. г. у Острог кад није било много поклоника.Сјећам се тамо сам нашао три женске са једним дјететом од шест година и неколико људи из оближње околине. По изласку из манастирске ћелије стари калуђер нам је причао о житију св. Василија и чудним оздрављењима болесника у Острогу, а ми смо га радо слушали; док се дијете играло и скакало око зида подигнутог уза стрму стијену високу око тридесет метара.

Наједанпут чули смо плач дјетета, које је преко зида несмотрено пало низ високу стијену, а мајка пред нама закукала у сав глас за својим дјететом. - Не бојте се! Није му ништа! - повика калуђер и сви заједно потрчасмо да видимо шта је са дјететом. Нашли смо, за чудо, дијете здраво без игдје повреде, које смо извели горе, да се послије пет минута игра као и раније. Калуђер је говорио, како је прије неколнко година пало низ исту стијену неко мало дијете у колијевци и да му није било ништа.

Овај чудни пад дјетета утврдио ме још већма у вјери у чудотворну моћ Божијих угодника, – завршујући своју причу, казао је овај наш сељак.

„Мисионар“, мај 1940. година, бр. 5.