„Једне тихе вечери, када су свеће у цркви већ изгореле, а једини мирис у трпезарији био је мирис великопосне вечере од купуса и блажен умор, отац Иван је изненада рекао:

-„Чекајте, не журите. Слушајте истину. Не бајку, не причу. О молитви... и о трактору.“

Имали смо деду по имену Никифор у нашем селу. Један од оних који је могао да вас загреје и речима и ћутањем.

Живео је сам, са старом кућом, ољуштеним трактором и иконом Богородице у углу. Трактор — МТЗ, послератни — тутњао је као литургијско звоно, али је радио.

Деда је био верник: молио се, постио, палио свећу.

А онда — изненада — нестао је.

Више није био у цркви.

Кажу да се разболео.

Отишао сам у посету.  

Седео је поред пећи, ћутао, склопљених руку, као да држе невидљиву тежину.

-„Шта је с тобом, Никифоре?“

Није одмах одговорио:

-„Вуче ме Почајев. Срце ми се слама.“

- „Али како ћеш стићи тамо?“

Погледао је кроз прозор, где је стајао његов трактор, њишући се на пролећном поветарцу:

-„А ја... на њему.“ На мом старом гвозденом коњу.“

И тако, у рано пролеће, када се земља још није потпуно отопила, деда се спремио. Смотао је хлеб у свежањ, ставио свеску, прекрстио се и пошао.

Тутњао је сеоским путевима као проповедник који свету објављује молитву.

На првој бензинској пумпи, пришла му је стара жена:

-„У Почајев, деда? Молите се тамо за мог унука. У затвору је. Нека остане жив.“

Записао је име у своју свеску. Застао је, па климнуо главом.

 Даље, дечак на бициклу:

-„Реци Мајци Божијој — да мама престсане да пије. У веома је лошем стању.

И опет — име. И опет — поглед горе.

Вози, и као пчела што скупља мед, тако он мољења.

У пекари — жена са колицима за бебе:

- Запишите ово, баћушка. Моја ћерка се зове Надежда. Рођена је болесна, а ја... све се на Бога надам. Помоли се.

На мосту — човек са ранцем, страник:

- За сина ми се помоли. Изгубио сам га. У мом срцу је тама. Нека ме пронађе.

У близини села Горохово — зауставили су га два младића, постиђени.

- Деда, да ли стварно идеш код светаца?

- Код мајке.

- Упишите нас. Само... да све функционише за нас. Без злобе. Желимо да живимо. Часно.

Написали су своја имена кредом на задњем делу трактора — више нема довољно места у свесци.

Близу Винице – ноћио је код усамљене баке, Варваре. Дала је млеко и плакала.

- Моја ћерка је у Немачкој. Не пише. Реци јој да ми опрости. И нека се не стиди.

Записао. Не речима, већ крвљу свог срца.

А близу Луцка, трактор се изненада зауставио. Залеђен. Тишина је пала, као да је сам пут заспао. Деда је изашао и ставио руку на хаубу:

- Господе... ако си овде, упали га. Ипак долазим к Теби.

Стајао је тамо тренутак. Окренуо је кључ, а мотор је тутњао као дете које препознаје очев глас.

Пришао је возач камиона и ћутке му пружио канистер.

Други - хлеб.

Трећи је једноставно сео поред њега. Седео је. Пушио је. Уздахнуо је. И одвезао се не рекавши ништа.

Млади поручник на саобраћајном положају:

- Деда, којим послом идеш?

 - Да се ​​молим.

 - За кога?

- За све. За оне који су питали. За оне који нису питали. За оне који не знају како да питају.

Поручник је скинуо капу и тихо рекао:

-„Запиши ово, молим те, Викторе. Да ми срце не отврдне.“

Шестог дана, Никифор се увезао у Почајев.

Лице му је било избледело, преплануло, али светло, као лик старца.

Сишао је са трактора и клекнуо пред првом лавром.

 „Мајко... Довезао сам све. Сва имена. Све болове. Моли се за њих.

А ја... како буде.“

Вратио се као други човек. Постао је тиши, чистији. Ишао је у цркву као да му је дом. Стајао је позади...

А у његовим очима било је небо — већ на другој страни времена.

 И убрзо се упокојио.

Тихо, као свећа која се гаси не од ветра, већ од пуноће светлости.

Време је прошло.

Дошла нам је жена. Пелагеја. Никифорова ћерка. У рукама је била свеска, прожета мирисом дизел горива и молитве.ж

- „Оче... ово је татино.“

 Отварам је. А ту су имена. Хиљаде. Сваки ред је нечија судбина.

„Иван - за сина... Марија - за мир... Ана - за здравље мајке...“

„Јура - за љубав... Настја - за опроштај... Игнат - за снагу да истраје...“

„Безимени - за све усамљене...“

И на дну: „Ако неко ово пронађе, нека се моли.“ Не за мене. Ја сам своје већ одвезао.“

А онда је дошао младић. Његове очи су биле бистре као извор.

-„Срео сам га. На бензинској пумпи. Молио се за моју мајку. Она је исцељена. Ја сам крштен. Сада и сам служим. Носим исту свеску. Био је... апостол. На трактору.

То је цела прича.

Није бајка. Није легенда. Већ молитва на точковима. Једноставан човек са топлим срцем. И стари трактор који је постао кочија вере.

На крају крајева, није га гвожђе носило. Већ љубав.

А ми? Ми - ми - још увек чекамо чудо.

И оно... путује. Негде дуж разроварених путева. Шкрипи. Али се не зауставља.

Јер молитва не познаје рђу.“

Превод: "Борба за веру"

Извор: књига И.Тихона, "Свечи"