У Шамордину служи изузетан, старији свештеник, јеромонах Антоније (Пљасов). Рукоположен је давно, у совјетско време, у Даниловском манастиру.

Неколико година касније, почели су да се обнављају и други древни манастири; још увек нису имали братију, а отац Антоније је послат да их обнови.

Рано у свом монашком животу, он, тада веома млад јеромонах, добио је задатак да обнови још једну цркву. Али како је могао да је обнови? Ни новца, ни грађевинског материјала - ничега. Отац Антоније се обратио оцу Димитрију Смирнову за савет.

После службе, сели су на чај у малој соби поред цркве, а отац Димитриј је почео са одушевљењем да дели своја искуства: како започети обнову цркве и коме се обратити за помоћ. У једном тренутку њиховог разговора, отац Димитриј, савладан емоцијама, узвикнуо је:

„Само почните - бацаће вам новац кроз прозоре!“ У том тренутку, пакет колачића је пролетео кроз отворен прозор, са поруком причвршћеном гумицом и... новцем!

Оба оца су зинула од потпуног запрепашћења због пророчанства које се тако брзо остварило. После паузе, отац Димитриј је наставио са истим инспирисаним слоганом: „Видиш?! Новац ће ти пролетети право кроз прозор!“

Испоставило се да је једна од старица из парохије чекала да оца Димитрија лично почасти колачићима у чај и да му преда поруку за парастос. Пошто није хтела више да чека, борбена старица је одлучила да делује и смело је бацила посластицу право кроз прозор.

+  + +

      Два попа стоје један поред другог током службе у својим стасидијама.

Један случајно уштипне рукав оног другог руком.

Први, вукући његову мантију:

-„Да није моје смирености...“

Други, после тренутка тишине:

-„Да није моје кротости...“

+ + +

Један монах је отишао у пустињу, а други су покушали да га одврате од тога:

-„Знаш ли да ћеш морати да трпиш глад, хладноћу и друге тешкоће 40 година?!“

-„Стварно? Хвала вам! Већ сам био спреман да трпим 140 година!“

+ + +

Свештеник је ручао у једној благочестивој породици.

После вечере, када је отишао, жена је рекла мужу:

- „Мислим да нам је украо кашику!“

То ју је мучило целе године.

Годину дана касније, свештеник је дошао опет на вечеру код ове породице, а жена више није могла да издржи и упитала је свештеника:

- „Да ли сте Ви украли нашу кашику?“

Свештеник је одговорио:

- „Не, ја сам је ставио у вашу Библију.“