Многи познати политичари имали су једну заједничку црту: волели су креативност. Неки су писали поезију, неки музику, неки слике. Али далеко занимљивије од самих дела је како су ти људи гледали на сопствене таленте и како су их представљали другима.

Адолф Хитлер је у младости озбиљно сањао да постане уметник. Сликао је аквареле градских улица, мостова и архитектуре. Историчари уметности одавно су приметили једну особеност његових дела: на њима готово да нема људи. Овај детаљ нехотице тера човека да се замисли.

Јосиф Стаљин је такође оставио за собом цртеже, више налик скицама на маргинама докумената. Међу њима су и неке веома јединствене слике, а пред крај живота често је цртао вукове у нападу.

Винстон Черчил је насликао стотине слика, које и данас веома цене колекционари.

Џорџ В. Буш се такође озбиљно бавио сликарством након повлачења из политике и створио читав низ портрета светских лидера, укључујући Владимира Путина и Џуничира Коизумија.

Занимљиво је нешто друго.

Схватили су једноставну ствар: када слику наслика познати политичар, дело се не процењује по квалитету, већ по имену уметника. Зато су Хитлер, Черчил, Рузвелт и Буш, између осталих, покушавали да одвоје свој рад од свог статуса. Желели су да се процењује рад, а не њихов положај, везе или утицај.

Али, узгред буди речено, са митрополитом Иларионом ствари су се одвијале другачије.

 Био је човек кога је требало памтити првенствено по својој црквеној служби (мада, да будемо искрени, вероватно ће заиста оставити траг у историји. Међутим, вероватније као аутора последица које ће Црква морати дуго да превазилази).

Био је у фокусу слике изграђене око њега: композитор, писац, теолог, интелектуалац ​​и културна личност, све у исто време.

Књиге, музика, концерти, презентације, награде, почасне титуле – све је то стално истицано и приказивано јавности.

Занимљиво је да Хитлеров рад није помогао њему у очима историје. Његове слике се и даље продају на аукцијама, али доносе релативно мало. И људи који купују Хитлерова дела су оштро критиковани. Његове слике нису промениле став према њему. Нису умањиле размере његових злочина.

Зато ми је увек било тешко да разумем логику која се често чује у случају митрополита Илариона.

Постоје људи који, као одговор на озбиљне оптужбе, почињу да говоре о његовим књигама, музици и културним пројектима. Као да добра књига може да поништи злоупотребе или музички комад може да ослободи одговорности за нечије поступке.

По мом мишљењу, ово је апсурдно.

Таленат не може да говори о моралу или етичким вредностима.

Много важнији су његови поступци, његов став према сопственим злочинима и жртви.