Свештеник Душко, најпре чтец, а потом ипођакон блаженопочившег патријарха Германа, испричао је следећи догађај:

„Отпутовали смо једном приликом у један манастир уочи великог празника. Требало је да сутрадан патријарх началствује празничној Литургији.

А непосредно поред манастира – опет поводом празника, како је у та времена бивало – постављено је било вашариште: рингишпили, разне играрије за децу, разноразне дрангулије...

Из шатора је целог дана трештала  музика.

Негде у вечерњим часовима, требало је да нешто однесем патријарху.

Покуцам и уђем у келију, истовремено – потпуно несвесно – певајући рефрен песме која ми се из шатора увртела у главу:

- „Имам очи непослушне не кривите због њих мене.

Научиле очи моје да гледају лепе жене...!“

Патријарх кад је чуо, скочио је са столице, окренуо се према мени и викнуо:

- „Излази напоље, сотоно!“

-  Ја, покуњен, затворим врата, тек тада свестан какву сам глупост направио...