Истовремено, не смемо имати никаквог општења, а посебно, наравно, никаквог молитвеног или духовног општења, са свим савременим отпадницима од праве вере и Цркве, са свим кваритељима наше Свете Вере, лажним учитељима и расколницима, чак и ако се неки од њих чак и називају православнима.

+ + +

Да бисмо се заштитили од „духа времена“ и остали верни истинском Православљу, морамо, пре свега, свим снагама тежити да се у свему понашамо беспрекорно: да свим срцем тежимо строгом и непоколебљивом испуњавању Божјих заповести и свих устава, правила и одредби Свете Цркве.

Истовремено, не смемо имати никаквог општења, а посебно, наравно, никаквог молитвеног или духовног општења, са свим савременим отпадницима од праве вере и Цркве, са свим кваритељима наше Свете Вере, лажним учитељима и расколницима, чак и ако се неки од њих чак и називају православнима.

Нека иду својим путем, а ми ћемо ићи својим.

Али морамо бити искрени и доследни – да идемо правом линијом, да не скрећемо тамо-амо, да не угађамо обема странама из страха да не изгубимо нешто – да не седимо између две столице, јер би понашање другачије значило, речима великог светитеља Христове Цркве, Светог Григорија Богослова: „Учешће у злом квасцу и придруживање редовима заражених“ (Дела, Део I, стр. 192).

Најгоре и најразорније од свега је ова модерна равнодушност и недостатак принципа, обично названи „широкогрудост“ и супротстављени строгој идеолошкој посвећености, која је потпуно изашла из моде у савременом свету и обично се жигоше „срамотним“ етикетама „ускогрудости“ и „фанатизма“.

Из перспективе ових модерних мудраца, дакле, и Свети Мученици, на чијој је крви основана истинска Христова Црква, и највећи Свети Оци Цркве, који су цео свој живот провели борећи се против јеретика, треба да се сматрају само фанатицима или људима који се одликују својим уским погледима!

Нека нас Господ заштити од ове модерне широкогрудности, која, баш као и „широк и простран пут“ који је сам Господ осудио, води право у геену огњену!

Али шта је овим модерним „либералима“ и „прогресивнима“ стало до геене када не верују да она постоји, иако су неки од њих способни да „богословљују“ са помпезном и самоувереном лакоћом – или боље речено, кавалирски да проповедају о „новим путевима у православној теологији“ – и чак стекну многе поштоваоце који их озбиљно сматрају стубовима модерне православне теолошке науке, очишћене од „средњовековне схоластике“, и високим ауторитетима у знању Православља?

Нисмо на истом путу са таквим „прогресивнима“ – ово још једном понављамо са свим нагласком.

Јер њихов пут је, у суштини, зли пут постепеног и (застрашујуће!) суптилног скретања са Христа и Његове истинске Цркве, пут удаљавања од истинског Православља, пут чији је крајњи циљ да све нас хришћане учини „као со која је обљутавела“.

Ово је страшан пут, лукаво измишљен од стране непријатеља људског спасења, ђавола, лажова и убице од памтивека.