Тренутно слушам аудио-књигу оца Пајсија „Светогорски оци и светогорске приче“. И једна прича ме је посебно навела на размишљање. У једном манастиру је живео монах са веома тешким карактером. Био је стално раздражљив, свађао се и могао је грубо да одговори.

Једног дана, игумана су питали:

„Ко је најскромнији монах у вашем манастиру?“

И он је одједном показао на њега.

Сви су били изненађени.

 Како је то могуће?

Тада је игуман објаснио да људи виде само спољашњу страну живота. Не знају борбу коју он води у себи сваки дан. Не знају колико је пута победио себе пре него што се сломио и други су га видели. Да није водио тако жестоку, сталну борбу, можда би уништио цео манастир.

Ова прича ме подсећа на једну једноставну ствар: спољашње и унутрашње се не поклапају увек.

Врло лако судимо људима по ономе што видимо, али готово никада не знамо шта се дешава унутра.

Када слушате приче светогорских стараца, нешто друго вас погађа.

То нису древне легенде, већ људи из веома скорашњих времена.

Па ипак, њихови животи нам делују готово бајковито.

У једној причи, старац је примио госта, али није имао чиме да га нахрани.

Отишао је на море и, у својој једноставности, замолио је Бога за рибу.

И риба му је скочила у руке.

За њега је то био обичан живот.

Зато приче о свецима често делују нестварно савременим људима.

Не зато што се Бог променио, већ зато што смо се и ми сами променили.

Разлика је посебно приметна у њиховом ставу према вечности.

Први хришћани су радосно ишчекивали Други долазак као сусрет са Богом, свецима и дуго очекивани крај овог неправедног света, за који су се марљиво духовно припремали.

 Њихово главно питање није било „где да се сакријем“, већ „какво је стање моје душе?“

 Данас је све више супротно.

Помињање последњих времена уопште није радостан догађај, и разговор се одмах окреће ка залихама хране, самодовољним домовима, склоништима и методама преживљавања.

Бог постаје додатак нашем животу, а не његов центар.

Христос је рекао да тражите најпре Царство Божије, а све остало ће вам се додати.

Читајући и слушајући такве приче, све више разумете колико се савремена свест удаљила од погледа на свет по којем су живели не само Светитељи, већ и мирјани прошлих векова.

 Навикли смо да оправдавамо своје слабости тврдећи да су се времена променила, искушења умножила, а живот постао тежи.

Али ни Бог ни Његове заповести се нису променили.

И Божја милост никада није била дозвола да снизимо своје стандарде за себе.

Можда је најбољи начин деловања да не тражимо изговоре за своју духовну слабост, већ да је искрено признамо и понизно се трудимо да се бар донекле приближимо вери која је била природни део живота наших предака.

Превод: „Борба за веру“

Извор: ТГ Георгија Сузукија