Запаљени кров Успенског саборног храма – то је слика нашег времена

У ноћи 15. јуна 2026. године у Кијеву се догодила трагедија која је дубоко ранила срца многих верника. Као резултат руског напада, кров Успенског саборног храма Кијево-печерске лавре се запалио, захвативши површину од око 800 квадратних метара. Бакарни кров једне од најважнијих православних светиња у Украјини је озбиљно оштећен. Ово је болно и срцепарајуће. Штавише, то је трагедија која се не може посматрати равнодушно.

Природна реакција сваког хришћанина на уништење цркве је туга и молитва. Зато су људи, сазнавши за инцидент, на друштвеним мрежама објављивали емоџије суза, руку склопљених у молитви и запаљених свећа. То је била нормална људска реакција. Али оно што је уследило након ове трагедије на политичкој и друштвеној сцени није ништа мање, а можда чак и више, алармантно од самог пожара.

 Бес уместо молитве

Неколико дана након гранатирања Лавре, Владимир Зеленски, стојећи испред оштећене цркве, дао је интервју који није садржао ни реч о молитви или хришћанском смирењу. „Напад на Лавру ме је разбеснео“, рекао је, додајући да „мора да постоји нешто иза беса“. Председник је обећао да ће „вратити рат“ у Русију, наглашавајући: „Они нас ударају сваки дан – и ми ћемо одговарати сваки дан“. Навео је напад на рафинерију нафте у Тјуменској области као пример и обећао да ће повећати домет својих удара.

Један „православни“ Телеграм канал позвао је украјинску војску да узврати ударом на „војни“ храм Васкрсења у Москви.

Приметите како овај механизам функционише. Свето место гори. Али уместо позива на молитву и краја рата који је већ однео животе стотина хиљада, следе речи освете. Запаљена црква постаје гориво за нове жртве.

Уништење Господњег храма претвара се у политички аргумент, оправдање за нападе на градове и фабрике. Туга верника претвара се у „праведни гнев“, а „праведни гнев“ у пројектиле.

И овде се суочавамо са страшним парадоксом који би требало да натера сваког верника да застане и размисли. Исти људи који су јуче плакали због гранатирања светог места, палили свеће и молили се (иако у емоџијима), буквално сутрадан са усхићењем и слављем дочекали одмаздне ударе, разарање и смрт са друге стране границе. Свето место, које је требало да буде место молитве и позива на покајање, постало је инструмент за подстицање још већег беса. Како бисмо ово иначе могли назвати ако не духовном катастрофом?

Дешавало сето  и раније. И знамо како се завршава.

Коришћење верских светилишта и осећања верника за ескалацију сукоба је добро познат, историјски доказан, али не мање застрашујући пут. Последице овога видели смо у ратовима у бившој Југославији 1990-их.

У том крвавом сукобу, религија је постала примарни маркер идентитета: Србин је значио православац, Хрват је значио католик, Бошњак је значио муслиман. Политичари су намерно искористили овај фактор да подстакну непријатељство према неправославним групама и мобилишу становништво за рат. Уништавање православних цркава, католичких цркава и исламских џамија није постало само колатерална штета рата, већ пропагандно средство – изговор за нови талас мржње. Како примећује српски социолог Милан Вукомановић, „етномобилизација која се догодила током 1990-их у бившој Југославији успоставила је снажну везу између верског, конфесионалног и етничког идентитета народа“. Босански професор Дино Абазовић додаје: „У ситуацијама рата и кризе, људи се лако окрећу тоталитарним и универзалним системима, укључујући и религију, која се проглашава заштитником традиције.“

Као резултат тога, рат је постао бруталан, а освета за оскрнављене светиње генерисала је нове реке крви. Високи представници верских заједница, према Вукомановићу, „врло мало су учинили за помирење, а оно што су урадили није било искрено, није долазило из срца“. Религију су експлоатисали они који су желели рат – и, нажалост, она им је верно служила.

Важно је разјаснити: Украјинци и Руси су различити народи са својом историјом (чак и ако та историја има много тога заједничког), културом и државношћу. Овде нема идентитета, нити га може бити. Али механизам којим политичари експлоатишу религију остаје непромењен у било којој земљи и у било којој епохи. Када власти преузму заставу вере, оне то чине не да би спасиле душе, већ да би бациле нове животе у пећ рата. А трагедија Лавре се користи управо да би се оправдао „праведни гнев“ и позиви на освету.

Шта каже Јеванђеље?

Али може ли хришћанин бити део ове спирале мржње? Могу ли оправдати освету уништавањем цркве? Одговор Светог писма је недвосмислен и не оставља рупе у закону.

Христос је донео на свет заповест која многима и даље делује лудо и немогуће испунити: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас проклињу, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне“ (Матеј 5:44). Ова заповест не прави изузетке за ратно време. Не садржи фусноте које дозвољавају мржњу према онима који уништавају наша света места. Изговара се без икаквих ограничења – и управо у тој апсолутности лежи њена моћ.

Апостол Павле директно забрањује хришћанима да преузму улогу осветника: „Не освећујте се сами, љубљени, него дајте места гневу Божијем. Јер је написано: 'Освета је моја, ја ћу вратити', говори Господ“ (Римљанима 12:19). Освета је прерогатив Бога, а не човека. Када покушавамо да се осветимо, стављамо се на место Творца. Говоримо Богу: „Преспор си, превише мекан, па ћу се ја сам тиме бавити.“ Ово није само грех – то је, у извесном смислу, богохуљење.

Штавише, мржња у срцу хришћанина уништава их, одвајајући их од везе са Богом. Апостол Јован нас упозорава: „Ко мрзи брата свога, убица је, а знате да ниједан убица нема вечни живот који остаје у њему“ (1. Јованова 3:15). Другим речима, апостол изједначава мржњу са убиством, и то чини зато што убија душу онога ко мрзи. Зато, када се радујемо смрти других, пре свега убијамо себе.

Хришћанин разуме да је немогуће истовремено се молити Богу и желети смрт других. Апостол Јован нас суочава са огледалом: „Ко каже: 'Љубим Бога', а мрзи брата свога, лажов је. Јер ко не љуби брата свога кога види, како може љубити Бога кога не види?“ (1. Јованова 4:20). Радовање због смрти других, чак и ако се те смрти представљају као праведна одмазда, свакако није хришћанство, већ његова директна супротност.

Апостол Павле пише: „Свака горчина и гнев и јарост и вика и клевета нека се уклони од вас, заједно са сваком злобом“ (Ефесцима 4:31). Управо се гнев и злоба активно негују у данашњем друштву под маском патриотизма и праведног гнева. Парадокс који би требало да нас заустави.

Вратимо се тамо где смо почели. Особа ставља емоџи свеће испод вести о гранатирању Лавре – а дан касније, ставља емоџи ватре и аплауза испод вести о нападу на руски град. Тугује због Лавре – а затим се радује патњи других. Назива себе хришћанином – а ипак живи по закону „око за око“, који је Христос укинуо (Матеј 5:38-39).

Ово није само недоследност; то је духовна болест и треба је отворено решити. Када се религиозни осећај користи не да би се човек приближио Богу, већ да би се подстицала мржња, то више није вера, већ идол који се обожава уместо Христа.

И тешко је не сложити се да сви користе напад на Лавру за сопствену ПР кампању: неки да убеде Трампа, други да присвоје буџетска средства, трећи да оправдају „свети рат“, а трећи да изврше притисак на Украјинску православну цркву. И приметите: нико не говори о покајању, о томе да је пожар у Успенском сабору сигнал одозго, позив да се стане и уразуме!

 Позив на покајање

Пожар у Успенском храму Лавре не би требало да буде разлог за бес и нове позиве на убиство, јер за верника такве ствари нису случајне.

Јеванђеље по Луки описује епизоду у којој је Христу речено о Галилејцима чију је крв Пилат помешао са њиховим жртвама. Исус је одговорио: „Зар мислите да су ови Галилејци били већи грешнији од свих осталих Галилејаца, зато што су тако пострадали? Не, кажем вам. Али ако се не покајете, сви ћете тако погинути“ (Лука 13:2-3). Свака трагедија, свако уништење светог места, позив је на наше лично покајање. То је разлог да погледамо у своја срца и запитамо се: Да ли сам постао део овог рата мржње? Да ли сам дозволио злоби да угаси моју љубав према Христу?

Политичари раде свој посао – мобилишу друштво, траже изговоре за ескалацију и говоре о освети. То је њихов избор, за који ће одговарати пред Богом. Али хришћани су позвани на нешто другачије. Позвани смо да будемо со земље и светлост свету (Матеј 5:13-14). Позвани смо да будемо миротворци, „јер ће се синови Божији назвати“ (Матеј 5:9). Не смемо дозволити мржњи да уђе у наше душе, јер тиме идемо против Христа.

Рат ће се завршити пре или касније. Али шта ће нам остати? Ако дозволимо мржњи да уништи лик Божији у нама, ако научимо да се радујемо смрти и оправдавамо освету у Божје име, шта ћемо онда даље градити? На ком темељу? Од којих материјала?

Запаљена купола Успенске саборне цркве је слика нашег времена. Али нека то не буде позив на нове пожаре, већ подсетник да ватра мржње пре свега прождире оне који је распламсавају.

Превод: "Борба за веру"

Извор: https://spzh.eu/ru/