- Поводом данашњег празника преноса моштију Светог Теофана Затворника -    

Без правила није могуће сачувати постојаност усрђа, чврстину намере и стећи снагу воље (крепост). Ревносни дух, као сила, држи се и крепи се вежбањем; а са недостатком вежбања неизбежно слаби и малаксава сам у себи.

 Кад су положена правила постављена, онда уз њихово правилно постављање увек има нешто за благочестиво занимање (побожно), има нешто такво, што напомиње о новом животу и заузима њиме пажњу. Прелазак са дела на дело је континуирано тренирање, дуго вежбање духа, једнога, у једном тону, по једном плану, по једној скици. Тиме се непрестано потпаљује огањ ревности. А ако не буду правила, биће празнине, затишја, заустављања, скретања – и живот није посебан, и напрезање је раслабљено, и ревност мора да хладни.

Зато свети Исак Сирин говори (Слово 85, стр. 534) да помрачење ума, смутња унутра, разлењеност и сво уређење у животу потиче од тога, што њему није положен одређени ред или поредак. У супротном случају све ће зависити од присуства духа – али да ли је могуће ослонити се на њега? Дух је испрекидано дисање ветра (дување). Кад хоће (дух) – све се ради брзо; кад нападне лењост – ни мало нећеш учинити. А кад је положено правило, хтео-нехтео, али радиш – и стално ћеш радити.

Правила су потребна за развој и образовање сила. Започет је нови живот – и према томе свим силама ваља дати одговарајући правац. Али оне силе су све туђе животу, другачије су управљене, стога и ваља одредити како наиме дејствовати њима у новом духу (помоћу њих), као што новом ратнику све до најмањег покрета указују, док он не навикне на војничке покрете.

Без правила неће бити равномерности образовања и развоја. Оно, што су суви штапови уз младе биљке, то су правила уз благочестива занимања. Кад је свему постављена мера и не следује наклоности срца, него положеном правилу – онда неће се занимати једним више, а други мање, него колико је и како је озакоњено. Због тога неће бити успеха у једном делу више него у другом делу, него све сразмерно једно са другим, хармонично ће расти по једном плану у мери испланираног савршенства.

И уопште, шта бива без правила и плана? Кад граде дом – састављају скицу; кад почињу рат – записују план; кад суд опремају – дају програм. Сваком делу даје се своје правило, мера, тежина, број. Шта значе устави – војни, образовни, судски и други? Правило, ред, план дејства. Без тога се не може саставити и организовати некакав вид делатног живота: у правилима се отискују карактеристичне црте познатог круга делатности. То исто је и у хришћанском подвижничком животу. Ако живот има свој карактер, онда ваља да има и свој ред. Због тога се увек осећа посебна потреба за њима - за правилима. Сваки хришћанин, који је расположен за дело (који се покренуо на дело), одмах захтева упутства, како и шта да ради. Без правила он је као у мраку, иде пипајући, иде неодлучно, са страхом. А са правилима иде бодро, без сумње, поуздано. Према томе, шта чине они, који траже спасење? Увек питају: какав ја да будем, шта и како да радим? Сва казивања о отачким предањима састоје се од од правила. Цели патерици (отачници) су састављени од таквих питања и одговора – или о посту, или о бдењу, или о молитви.

Потребно је, уосталом, и сама правила састављати по правилима.

Што се тиче тога, треба приметити:

1) ко има руководитеља, за њега (ученика) он сам прописује правила. Ученик је смирен и без размишљања испуњава. А ко је лишен овог добра, тај треба са свим опрезом да се удубљује у отачка писанија и искуства њиховог живота и што нађе тамо, по саветовању са ким је могуће, да прихвата себи у правила делања;

2) приликом одређивања правила ваља имати велику опрезност и строго расуђивање, да се уместо користи не нанесе штета, да уместо изградње не буде рушења: није све свима корисно. Старост, сила, прошли живот, васпитање, околности живота, мера способности, карактер и остало – све то треба узети у обзир и према томе поставити правила. Није могуће да на исти начин дејствује научник и ратник, трговац и слуга;

3) ваља, међутим, запамтити да ова правила, поред све разноликости спољашњег живота, у свој својој целини ваља да изражавају дух живота и подвижништва у једном или другом виду. На пример, правила телесног делања су различита, али у њиховој суштини треба да буде једно – нежаљење плоти (тела), њено притешњавање (поробљавање тела). Не спољашње тело да буде цењено, а оно унутрашње – дух, да није важан (са каквим се шта дешава);

4) закон, који мора да се држи у примени правила, јесте мера, свеобухватна сразмерност са силама лица. Та им је заједничка од свих похвала: умереном делању нема цене. Треба уредити тако, да у правилима нема места ни олакшању, ни сувишној строгости. Ово друго исцрпљује без користи и изнурава, а прво разлењује и гаси дух ревности. Док умерено правило држи дух у одговарајућем пламену;

5) од овог закона сам по себи произилази и други, а то је постепеност. Дух вежбањем сазрева, јача и захтева тежа дела – сразмерно томе треба да расте и мера правила. Пост, молитва, труд постепено узрастају из силе у силу. Треба повећавати постепено и правила у њима. Стајати на једном готово је исто што и одступати назад, то је крајња опасност;

6) зато је очигледно да најбољи руководитељ у одређивању правила јесте искуство. Испитај, и што нађеш за корисно, тога се и држи. Тако искуством дознају људи меру хране, молитве и осталога. И не ваља одлучивати коначно док се искуством не утврди, како је најбоље чему бити: то је најсигурније. Неће бити заноса теоријског и неодговарајуће са стварним животом, и стога и потребе да се одступи од правила – што је веома штетно;

7) треба само приложити томе искреност, добру савест, имајући у виду циљ – трудбеништво у спасењу и богоугађању, без икаквог попуштања самосажаљењу. Чврсто треба држати у уму, да свака олакшица јесте прелестна. Истинита процена корисног правила јесте нека од његова потешкоћа. Потешкоћа трезни, крепи и држи у бодрости; а чим се олакшица појави – бежи од таквог правила као од живе ране (куге);

8) такође не треба ни то испустити из пажње, да правила ваља да обухвате цео живот, у свом његовом обиму, у свим појавама: и тело, и душу, и дух, и делатност спољашњу, унутрашњу породичну, и грађанску, личну и друштвену. Цео човек треба да буде обложен, обухваћен правилима. Само под тим условом биће и захтевана уједначеност развоја и одговарајући дух правила или тон;

9) сада се само по себи већ види, у каквом узајамном потчињавању треба да стоје сва правила. Наиме: телесно ваља да буде потчињено душевном, и душевно – духовном, и спољашње – свему овом. Ова правила треба да стоје право и у узајамној вези. Чим правило једног дела смета другом делу, треба одмах посумњати да оно није у свом виду, то јест, треба бити укинуто или промењено. И стварно, ко се узвиси до созерцања читавог уређења, тај ретко може да погреши у избору правила и одређивању мере за њега. Као што за вештог архитекту или сликара мера једног дела често служи за изградњу целог плана куће или фигуре човечије – тако и у овим правилима. Ко гради, тај неће дозволити да било шта одступа од општег плана и стила. У томе је сва вештина састављача правила. Циљ свега је дух, који ваља да буде у Богу;

10) скуп свих ових правила ће састављати статут делања подвижничког (аскетског). Пошто подвизавање одговара видовима делатног хришћанског живота, а хришћански живот се јавља у два вида – друштвени и монашки, онда посебан ваља да буде устав друштвени и посебно монашки; и овде монашки опет – један је општежићни, а други је пустињачки;

11) деловање по овим правилима је подвизавање, које претпоставља напрезање сила, труд; навика у њима (правилима) је врлина подвижничка (аскетска). Отуда се види да нема хришћанског живота, који није подвижнички, који није трудбенички, који је без зноја. Ко се одриче од подвига, тај одступа од живота. То навикавање је циљ, у њему је ограда, осигурање живота. Подвижничке врлине су тврди неразрушиви зид истинског хришћанског живота. Кажу људи: правило је привремено. Не, труд у правилима је привремено, а правила не престају. Само током времена она ће се претворити у сок и крв и испуњаваће се радо, са љубављу оно, што се испочетка чини са принудом. Ето зашто треба ценити подвижничке врлине! Никад у немарности не одбацај стечено. Иако је нешто мало, чувај то: оно ће довести до већега. Ако си ојачао у било чему – ето већ си безбедан са једне стране.

Да би на приказани начин описана правила довели до жељеног добра и могли одржати своје назначење (своју сврху) – ради тога се треба односити према њима овако:

1) кад се црта цео план дејства и одреди се читав скуп правила, обрати се Богу са крепким позивом, да Он да благослов за стално, корисно, Њему угодно њихово испуњавање. Одбаци свако хвалисање, самомњење (умишљеност), сањалачко унапред присвајање себи савршенства, које има да дође кроз правила. Приступи са плашљивошћу, бојажљивошћу, страхом – да се не би посрамио одступањем и кршењем правила;

2) положи завет са својим срцем – не одступати од прописаног правила, без обзира на трудове и жртве. Зато после не допуштај ни помисао, да би једно оставио, а друго променио: нека стоји, као што јесте;

3) ради тога прими правила са вером, да су она угодна Богу, и према томе, као закон савести, као вољу Божију, која се од тебе захтева, и на тај начин кршење правила сматрај преступом. Боље је не одређивати правила, него пошто одредиш, одступати од њих. Кроз то се образује нестабилан карактер, спреман увек да ради и овако и онако;

4) зато се бори са искушењима, која су окренута против правила. Најпре се враг посебно бори против њих. И чим мало у нечему успе, нада се да ће успевати и у другом. Свети Оци су живот свој полагали за правила. Постојаност у њима је одбијање непријатеља, победа. И то је већ искуством потврђено, да се ни у једном правилу не може утврдити без борбе, чим је оно стварно корисно. А правило без борбе је некорисно, обманљиво, лажно.