У једном манастиру живео је монах кога су сви сматрали побожним. Устајао је пре зоре, молио се, читао псалме, држао је строг пост и није хтео ни да приђе болеснима без благослова. Једног дана, дошао му је старац и упитао:

-„Брате, реци ми, како се може знати да је човек изгубио Бога?“

Монах је размишљао тренутак и одговорио:

-„Можда када тешко сагреши?“

- „Не“, рекао је старац. „То није главно.“

-„Можда када посумња у своју веру?“, предложио је монах.

-„А то није главни знак“, осмехнуо се старац.

-„Онда када га благодат напусти?“, наставио је монах, сада збуњен.

-„То такође није истина“, рекао је старац, уздахнувши као од велике туге.

-„Прави знак је сасвим другачији.“

-„Који, оче?“, упитао је монах.

Старац је показао на врата келије, а иза њих је седео просјак, поцепан и дрхтав, очију пуних суза.

- „Ако твоје срце може мирно да прође поред туђе сузе“, рекао је старац, „ако те не дотиче усамљеност ближњег, ако можеш мирно да пијеш чај, смејеш се и разговараш о времену, али твоје срце и даље остаје хладно…“

Тада се старац нагнуо ка монаху и шапнуо:

-„Знај, брате, да си изгубио Бога.“

Монах се изненадио.

-„Али ја се молим, постим, читам службе!“

-„А то ништа не значи“, рекао је старац.

-„Бог није у службама нити у посту, већ у истинској љубави. У срцу које сажаљева и саосећа, које куца туђим болом, које не може мирно да прође.“

Тада се у келији догодило нешто чудно: просјак је изненада устао и рекао:

-„Можеш ли ми дати бар мрвицу хлеба?“ Монах, шокиран старчевим речима, једва је знао шта да ради пре него што му је предао мрвицу. Просјак га је узео и рекао:

-„Благослови ме, брате“, а онда је изненада нестао, као да се раствара у ваздуху, остављајући за собом благи мирис тамјана.

Старац се осмехнуо и рекао:

-„Видиш, брате, ово је прави тест. Бог је увек близу бола, потребе и усамљености. Проћи поред овога значи ући у пустињу свог срца.“