Из повратних информација: Зашто вас изненађују претензије управљајућег епископа Одеске епархије? Ви сте и сами раније написали, дословно цитирајући покојног митрополита Владимира, да би митрополит Агатангел био једном ногом у гробу, али би учинио све да барем једном ногом буде на месту поглавара.

Управо се то сада дешава.

Одески епископ одавно игра своју игру, заобилазећи Кијев.

Представници из Палмире путују да честитају Предстојатељима других Цркава, писма се шаљу највишим нивоима Сједињених Држава, а формирао се и круг епископа који су оријентисани ка Одеси, а не ка престоници.

Само погледајте списак оних који су стали на страну Одеситана у сукобу са Кохановском.

То је права Преторијанска гарда митрополита Агатангела.

Али то није поента.

На позадини питања Кохановске, други неуспеси у Одеси су постали очигледнији.

Прво, јавне и пријатељске интеракције између представника Одеске епархије и представника такозване ПЦУ изазивају тихо гунђање.

На пример, игуманија Серфима (Шевчик) је више пута слатко гугукала са Драбинком.

Друго, након заузимања цркве Светог Александра Невског, Одешани и даље не могу да формулишу оптужбу. Не могу јасно да наведу имена оних који су је отели. Стално чују „непознати људи, непознати људи“.

 Али у Одеси брзо организују путовања за своје свештенство како би присуствовали прославама које се одржавају на местима одузетим од УПЦ.

Сви разумеју да се то ради намерно.

Непријатељима УПЦ су потребни симболи којима ће истаћи своју победу над УПЦ.

Зато су организовали догађаје у близини Успенског саборног храма, који је одузет од УПЦ.

 Али Одешане то не узнемирава.

Нити их узнемирава чињеница да вође тих „непознатих људи“ који су отели цркву од Одеске епархије присуствују догађају.

Зашто се свађају?

Зашто игноришу позив?

 Ово је неприхватљиво.

Шта ако никада више не буду позвани назад у ово угледно друштво уз учешће такозване ПЦУ?

А обични људи, обични верници УПЦ, виде ову монструозну позицију Одесе.

Треће, људи су згрожени лицемерјем и двоструким стандардима.

Певачица Пољакова, која је починила богохуљење, заслужила је интервју са Одешанима.

Кохановска, која је постављала неугодна питања, је екскомуницирана.

Овде нема ни шта да се коментарише.

Боље је фокусирати се на нешто друго.

Деценијама је УПЦ тврдила да је канонска Црква.

На томе су изграђени њен идентитет и ауторитет, као и темељ њеног отпора расколу.

Ситуација са Кохановском је још једном открила нешто застрашујуће.

На највишим нивоима УПЦ, канони се крше (https://t.me/politprav/7247).

Они се крше, тумаче у корист одређене заинтересоване стране.

 Ово је права мина под целом УПЦ.

И ово је најстрашнија ствар која се догодила у ситуацији са Кохановском.