ПРИМЕРИ ГРИГОРИЈА РАСПУЋИНА И ЈЕЛИСАВЕТЕ ФЈОДОРОВНЕ РОМАНОВ

Неки ме знају, већина сигурно не, само да кажем да сам некада овде често писао. Сада пишем због Игора Друза. И још да кажем, брат Љубомир је у праву (овде: : Друзу сте требали да чувате образ онолико колико је и он наш (овде:).

Када сам прочитао Друзов жал за „хришћанским аристократом“ Францом Фердинандом, и осуду „терористе“ и „тоталитарног секташа“ Гаврила Принципа, заиграла ми је ова моја сељачка џигерица!

Руски „Друзовци“ су пре сто и више година и довели до револуције и међукласног истребљивања у Русији.

То је та аристократска чизма која је газила врат обесправљеном раднику и сељаку.

Положај руског сељака под династијом Романов био је суров и обележен скоро потпуним ропством. Већина њих су били кметови – правно везани за земљу, потпуно зависни од воље спахије, који су њима трговали као робовима све док цар Александар II није укинуо кметство 1861. године. Спахије су имале право да кажњавају кметове батинама, шаљу их у Сибир, продају их или раздвајају њихове породице. Сељаци су морали да раде на спахијским имањима (кулук) и да плаћају велике дажбине у житу или новцу, због чега су често живели у глади и немаштини. Сељацима је било законом забрањено да напусте село или имање без изричите дозволе спахије.

Ево један очит пример, шта је значило у Русији бити аристократа, а шта сељак.

На овом сајту је објављена књига православног публицисте и патриоте Олега Платонова „Живот за цара – истина о Григорију Распућину“ (овде: ).

Платонов је после вишегодишњих темељних истраживања – онакаквих какве само он уме – доказао да су приче о Распућину као блуднику и хлистовцу ноторна лаж!

Човека који је лечио неизлечивог царевића Алексеја, и до смрти био одан династији и Русији, убиле су – РУСКЕ АРИСТОКРАТЕ!

Али су пре тога – уз помоћ црквене "аристократије", својих плаћеника – од Распућина у јавности направили оваплоћеног демона!

Александар Протопопов, последњи министар унутрашњих послова царске Русије, био је један од најоданијих Распућинових присталица. О њему је говорио са великим поштовањем, истичући његове људске врлине и необичне способности.

„Распућин никада није зло говорио о људима, то ми се допало“.

За разлику од већине племства која је у Распућину видела „мрачну силу“, Протопопов га је доживљавао као духовног човека и искреног пријатеља царске породице.

Као што је познато, убице Распућина су биле из врха династије Романов и водеће аристократе:

1. Димитрије Павлович Романов, брат од стрица цара Николаја Другог Романова,  хомосексуалац;

2. Кнез Феликс Феликсович Јусупов, представник аристократске руље, највиших владајућих класа друштва, по природи слабовољна кукавица и кицош, кога је Распућин лечио од психичких поремећаја;

3. Владимир Митрофанович Пуришкевич, екстремиста, позер и блебетало, један од оних који су својим глупим, самозадовољним активностима дискредитовали патриотски покрет Русије

Распућин је убијен подло, брутално, кукавички, али и зверски – убице су измасакрирале тело мртвог Распућина.

Иако је све брзо откривено, нико није осуђен. Цар Николај Други је лично заштитио убице!

Чак се и млади царевић Алексеј томе зачудио. Када су му цар и царица рекли за убиство Распућина, Алексеј је бризнуо у плач, заривши главу у руке. Затим, окренувши се оцу, љутито узвикнуо:

„Заиста, тата, зар их нећеш како треба казнити? Јер Столипинов убица је обешен!“

Цар му није одговорио.

Наравно, цар је стао иза аристократа – убица, насупрот сељака који је положио живот за њега и његову породицу. И то га је прескупо коштало. Распућин му је то прорекао.

Убиствена дела, у то време, по правилу, нису осуђивана, већ су сматрана сасвим прихватљивим методама борбе против представника „реакције и мрачњаштва“. Чудно, значајан број терористичких убица потицао је из свештенства и људи који су себе сматрали блиским Цркви. Дух мржње продирао је у саме дубине националног живота, паралишући духовне идеале Свете Русије.

У тим мрачним предратним месецима у Русији постојале су многе групе људи које су сањале о физичком елиминисању Распућина. Својом неукротивом активношћу и блискошћу са царем, Распућин је задирао у интересе одређеног дела виших слојева државног апарата, свештенства, па чак и неких представника Дома Романових.

Некажњено убиство Распућина оставило је огроман утисак на руско друштво: у јавној свести се појавило „право“ на неоправдано убиство – главни мотор будуће револуције...

Међутим, цео овај увод је ради поенте која следи.

РЕАКЦИЈА МОНАХИЊЕ ЈЕЛИСАВЕТЕ ФЈОДОРОВНЕ, ЦАРИЧИНЕ СЕСТРЕ, НА УБИСТВО РАСПУЋИНА

Царски пар је био посебно шокиран телеграмима које је пресрела полиција, а које је царичина сестра, велика кнегиња Јелисавета Фјодоровна, послала убицама Дмитрију Павловичу и Јусупову:

1. „Москва, 18-12, 9.30 Великом кнезу Дмитрију Павловичу. Петроград. Управо сам се вратила касно синоћ увече, након што сам провела недељу дана у Сарову и Дивејеву, молећи се за све вас драги. Молим вас, пошаљите ми писмо са детаљима догађаја. Нека Бог ојача Феликса након патриотског чина који је извршио. Ела.“

2. „Москва, 18-12, 8.52 Кнегињи Јусуповој. Кореиз. Све моје дубоке и усрдне молитве окружују вас све за патриотски чин вашег драгог сина. Нека вас Бог чува. Вратила сам се из Сарова и Дивејева, где сам провела десет дана у молитвама. Јелисавета.“

Благосиљајући „патриотски чин“ убица, Јелисавета Фјодоровна подлегла је општој левичарско-радикалној хистерији која је и извршила преврат у друштву 1917. године. Аплаудирајући убицама Распућина, Јелисавета је, у суштини, аплаудирала и убицама свог мужа и својим будућим убицама. Подлежући општем расположењу нетрпељивости, признајући убиство као начин решавања друштвених проблема, она се, као и многи у то време, ОДРЕКЛА ОД ИДЕАЛА ПРАВОСЛАВЉА.

За монахињу Јелисавету Фјодоровну, аристократију и тадашњи политички естаблишмент, Григорије Распућин није био само верски контроверзна личност, већ друштвени уљез.

Класна мржња: Чињеница да је један неписмени сељак из Сибира имао већи утицај на цара него највиши племићи изазивала је дубок презир. Његово убиство од стране Феликса Јусупова и великог кнеза Димитрија Павловича многи су видели као „хигијенску меру“ аристократије да очисти двор од „сељачког блата“.

Политичка жртва: Иако су сељаци након његове смрти заиста туговали за њим као за „својим човеком“ који је страдао од племићке руке, тај глас је угушен револуцијом.

Касније, Црква је прихватила наратив аристократских кругова који су га описали као демона и развратника како би оправдали сопствену немоћ да спрече пад монархије.

ЈЕЛИСАВЕТА, КОЈА СЕ РАДОВАЛА УБИСТВУ РАСПУЋИНА И МОЛИЛА ПО МАНАСТИРИМА ЗА УБИЦЕ, ПОСТАЛА ЈЕ „СВЕТА“

Јелисавета Фјодоровна је уживала статус који Распућин никада није могао имати, што је довело до њене канонизације.

Пред корумпираном (али и идеолошки острашћеном) црквеном јерархијом није исто убијени сељак за цара и убијена племкиња за цара.

ИДЕАЛНА СЛИКА СВЕТИТЕЉКЕ

 Као велика кнегиња која се одрекла богатства да би служила сиромашнима, она је била оличење аристократске врлине. Њена смрт од руку бољшевика (класних непријатеља монархије) аутоматски ју је учинила мученицом за целу белу емиграцију која је контролисала Руску Заграничну Цркву.

Политички контраст: Док је Распућин био симбол онога што је „пошло по злу“ у монархији, Јелисавета је била симбол онога што је у њој било „племенито“. Њено оправдавање Распућиновог убиства се у житијима често прећуткује или тумачи као израз њене бриге за отаџбину, што је јасан политички дупли стандард.

НЕШТО ТУ КАНОНСКИ „НЕ ШТИМА“

Да ли видите канонску недоследност? Ако је убиство грех, онда Јелисаветино одобравање атентата представља озбиљан морални преступ.

Аристократски утицај на емиграцију: Руска Загранична Црква (која ју је прва канонизовала) била је дубоко повезана са остацима руске властеле. За њих је канонизација Романових и Јелисавете била начин да се политичка трагедија претвори у духовни тријумф

Распућин као "жртвено јагње":

Одбацивањем Распућина, Црква је сачувала углед династије. На тај начин се сва кривица за пад Русије свалила на једног сељака, док су чланови породице остали „чисти“ мученици.

КРИТЕРИЈУМИ:

Григорије Распућин

Порекло: сељачко (презир елите)

Смрт: Убијен од аристократа (патриотизам)

Црквени став: лажни проророк и јеретик

Политичка улога: симбол распада и скандала

Јелисавета Фјодоровна Романова:

Порекло: аристократско (дивљење елите)

Смрт: убијена од бољшевика (мучеништво)

Црквени став: Света Преподобномученица

Политичка улога: Симбол жртве и милосрђа

Руска Црква је одбила канонизацију Распућина. Зашто? Јер би то значило рехабилитацију фигуре која је била непријатељ аристократије, док је Јелисаветина канонизација била неопходна за очување мита о светости старе Русије коју су бољшевици уништили.

КАКО СЕ, ПО КАНОНИМА, ПОСТАЈЕ МУЧЕНИК

По канонима Православне Цркве, мученик је онај ко је свесно пострадао за веру Христову, радије бирајући смрт него да се одрекне Православља.

Услови за проглашење мученика (канонизацију) су:

Мученичка смрт: Директно страдање од руку мучитеља због исповедања вере.

Изостанак одрицања: Да особа током мучења није пристала да се одрекне хришћанства.

ПО КОМ ЈЕ ОНДА КРИТЕРИЈУМУ ЈЕЛИСАВЕТА ФЈОДОРОВНА МУЧЕНИЦА?

Примарни мотив бољшевика за њено убиство је био политички (ликвидација чланова династије Романов). Од ње бољшевици нису тражили да се одрекне вере.

Према проценама историчара, у Совјетском Савезу је током прогона и Стаљинове Велике чистке (посебно у периоду 1937–1938. године) убијено десетине хиљада православних свештеника, монаха и монахиња. Овај број обухвата и десетине хиљада оних који су стрељани или страдали у радним логорима.

Зашто сви они нису Свештеномученици и Преподобномученице као Јелисавета Фјодоровна, самом чињеницом да су побијени управо зато што су били део православног свештенства или монаштва? Зато што нису били чланови династије или високе аристократе!

ПАРАДОКС ОПРАВДАЊА УБИСТВА

Ово је тачка у којој "не штима" ни са чисто етичке стране:

Јелисавета је, иако монахиња, аплаудирала атентату на Распућина (он није Фердинанд, представник аустроугарских тлачитеља Срба, да неко не побрка лончиће), што је канонски тежак грех.

Руска Црква је ово оправдавла кроз концепт "мањег зла" или "патриотске заслепљености" у тренутку када је држава пропадала.

Чињеница је да је Руска Загранична Црква (РПЗЦ) прва извршила њену канонизацију (1981) у емиграцији, где је аристократија имала пресудан утицај. За њих је убиство сељака Распућина био покушај спасавања Русије, док је страдање Романова било голгота. Политички наратив овде често превладава над строгим канонским правилима о томе ко може бити Светитељ.

Њена канонизација се одвијала у две фазе:

1981. године: Руска православна загранична црква (РПЗЦ) прогласила ју је за свету мученицу заједно са другим "Новомученицима руским".

1992. године: Архијерејски сабор Московске патријаршије канонизовао ју је као Свету преподобномученицу велику кнегињу Јелисавету, под притиском Руске Заграничне Цркве (после уједињења).

Закључак:

Како је Бог на Свом Суду пресудио Распућину, а како Јелисавети Фјодоровној не знам.

Међутим, ПО ЦРКВЕНОМ УЧЕЊУ, КАНОНИМА И ХРИШЋАНСКОМ МОРАЛУ, ПОСТУПАЊЕ И ОДНОС ЦРКВЕНЕ ЈЕРАРХИЈЕ ПРЕМА РАСПУЋИНУ, КАО СЕЉАКУ И ЈЕЛИСАВЕТИ, КАО ПЛЕМКИЊИ, ДЕБЕЛО НЕ ШТИМА!