"Господња заповест је да се не ћути када је вера у опасности..."

Кавкаски пустињак Константин (Ковалчук), кога смо недавно поменули у вести о упокојењу његовог деценијски најближег сарадника оца Нектарија (овде:) – објавио је почетком овог месеца темељан богословски осврт на владајућу ситуацију у Православној Цркви под називом «Година искушења».

За читаоце «Борбе за веру» ексклузивно доносимо делове из ове студије.

 „Господња заповест је да се не ћути када је вера у опасности... Када је реч о вери, не треба рећи: 'Ко сам ја? Свештеник? Не. Владар? Не. Војник? Не. Земљопоседник? Ни ја. Ја сам сиромашан човек, зарађујем само свој свакодневни хлеб.' Мене ово не занима. Авај! Камење виче, а ви ћутите и не бринете? Дакле, чак ни најскромнији од сиромашних неће имати изговора у Дан Суда ако сада не проговори као онај који чека суд и само због тога,

 а камоли неко са високим чином.“

 Свети Теодор Студит

Поглед на црквене догађаје

Сваки православни хришћанин, као члан Једне, Свете, Саборне и Апостолске Православне Цркве, нужно органски учествује, сваки у свом својству, у животу целе Цркве. Сходно томе, нема догађаја у животу Цркве који не утиче на све чланове Цркве, као што каже апостол Павле: „Ако један уд страда, сви удови страдају с њим“ (1. Кор. 12:26). Стога, ми, као чланови једног мистичног Тела Христовог, морамо анализирати црквени догађај великих размера – прославу 1700. годишњице Првог Васељенског Сабора, коју је организовао и предводио Васељенски Патријарх Вартоломеј I Цариградски. Он је прославио овај догађај не са предстојатељима Помесних Православних Цркава, већ са Папом – отпадником од Православља и јеретиком. Сама чињеница прославе са Папом, и догађаји који су је пратили, морају се сматрати издајом Светог Православља.

Претходни ударци уништењу Васељенског Православља били су сазивање такозваног „Светог и Великог Сабора“ на Криту од стране патријарха Вартоломеја и стварање политичке псеудо-црквене структуре – такозване „Православне цркве Украјине“ – са крвавим и душеуништавајућим последицама за многе вернике у Украјини. Његове поновљене заједничке молитве и братимљење са папистима, монофизитима, лутеранима, Јеврејима, муслиманима, будистима и хиндусима; многа лажна учења и друге безакоња која је проповедао вапију ка Небу...

Сваки православни хришћанин, као члан Једне, Свете, Католичанске, Апостолске Православне Цркве, нужно органски учествује, сваки у свом својству, у животу целе Цркве. Сходно томе, нема догађаја у животу Цркве који не утиче на све чланове Цркве, као што каже апостол Павле: „Ако један уд страда, сви удови страдају с њим“ (1. Кор. 12:26). Стога, ми, као чланови једног мистичног Тела Христовог, морамо анализирати црквени догађај великих размера – прославу 1700. годишњице Првог Васељенског Сабора, коју је организовао и предводио Васељенски Патријарх Вартоломеј I Цариградски. Он је прославио овај догађај не са предстојатељима Помесних Православних Цркава, већ са Папом – отпадником од Православља и јеретиком. Сама чињеница прославе са Папом, и догађаји који су је пратили, морају се сматрати издајом Светог Православља према Папи. Претходни ударци уништењу Васељенског Православља били су сазивање такозваног „Светог и Великог Сабора“ на Криту од стране патријарха Вартоломеја и стварање политичке псеудо-црквене структуре – такозване Православне Цркве Украјине – са крвавим и душеуништавајућим последицама за многе вернике у Украјини. Његове поновљене заједничке молитве и братимљење са папистима, монофизитима, лутеранима, Јеврејима, муслиманима, будистима и хиндусима; многа лажна учења и друге безакоња која је проповедао вапију ка Небу...

Суштина духовног рата:

„Јер се не боримо против крви и тела,

него против поглаварстава, против власти, против господара таме овога века,

против духовне злобе на небесима“

 (Ефесцима 6:12)

Пре него што се позабавимо главном темом овог чланка, потребно је размислити о суштини духовног рата.

Свети апостол Јован Богослов је обавестио последње хришћане да ће Сатана, пошто је збачен на земљу, усмерити сав свој бес против „жене“ — Цркве Христове (упореди Откривење 12:4), „да би ратовао против остатка њеног потомства, који држе заповести Божије и имају сведочанство Исусово“ (Откривење 12:17). Главни циљ Сатане, или, другим речима, „кнеза овога света“, „велике змаја и древне змије“, јесте пораз и ропство верника, који, заједно са апостолском хијерархијом, чине Цркву Христову. Он води рат против нас кроз грешне мисли и жеље, и кроз људе.

Људи који се не покоравају Јеванђељу Христовом поступају по вољи „кнеза власти ваздушних, духа који сада делује у синовима противљења“ (Еф. 2:2), и воде жесток рат против Цркве Христове од њеног оснивања. Овај смртоносни рат против хришћанства води се већ 2.000 година, не конвенционалним војним оружјем, већ духовним. Рат се води тако што се сваком хришћанину нуди могућност да стекне земаљско благостање и удобан живот. Као што је сатана искушавао Христа у пустињи, нудећи задовољење похоте, среброљубља и љубави према слави, тако он свакодневно искушава сваког од нас, али ми то заборављамо и понекад бивамо заведени, савладани и ухваћени у ђаволску мрежу. И као што је саветовао Христа: „Буди милостив према себи, да те ово [патња] не снађе“ (Матеј 16:22), тако он шапуће сваком од нас: буди милостив према себи, да те ово [непријатно стање] не снађе. Управо кроз самосажаљење и самооправдавање често грешимо. То ћемо видети ако пажљиво посматрамо себе када доносимо одлуке у разним животним ситуацијама. Ако прихватимо такве заводљиве, пријатне понуде од Сатане, удаљавамо се од Христоликости и скрећемо на пут уништења и отпадања од Цркве Христове. Све се то дешава свакоме од нас свакодневно у нашем унутрашњем хришћанском животу.

А на спољашњем плану хришћанског живота, како приватно тако и јавно, Сатана смишља друге методе да нас отргне од чланства у Цркви Христовој и да исквари целу православну веру. Ђавоље слуге су постигле велики успех у овој борби против Цркве, водећи милионе верника у разне јереси и заблуде. Међутим, све док православни хришћани – лаици и свештенство – одржавају новозаветне заповести и каноне Православне Цркве, задатак разних непријатеља Цркве остаје неиспуњен, а душе Христових верника испуњавају Рај.

+ + +

Лажни сабор на Криту

Још један истински ђаволски чин безакоња патријарха Вартоломеја, који је изазвао највећу поделу унутар Цркве, био је такозвани „Свети и Велики сабор“ који је он сазвао и одржао у јуну 2016. године на острву Колимбари, на Криту. Представљамо ауторитативна сведочанства о безакоњима повезаним са лажним критским сабором, како је изложено у делима грчких теолога - архимандрита Атанасија (Анастасијуа), игумана Светог манастира Великих Метеора, и протопрезвитера Теодора Зисиса, професора емеритуса Богословског факултета Аристотеловог универзитета у Солуну:

„Овај 'сабор' је потпуно другачији од било ког православног сабора. Сазван је не да осуди било коју јерес, већ да додели јеретичким заједницама статус Цркве; не да решава канонска питања, већ да намерно крши каноне и доноси неканонске одлуке; не да јача и демонстрира јединство православних хришћана, већ да наметне измишљено „јединство“ са јеретицима! Припреме за сабор трајале су деценијама, а његови резултати и одлуке потврдили су страхове Светог Јустина (Поповића), изражене у његовом обраћању Архијерејском сабору Православне цркве Србије, у којем је замолио да се не учествује ни у припремама за сабор ни у самом сабору, „ако, не дај Боже, буде сазван“.

Иницијатори Фанара... сабор је „подстицао“ и осудио све који су пружали отпор, називајући их зилотома, фанатицима, екстремистима, фундаменталистима, егоистома, психопатама, па чак и јеретицима.

Митрополит Јеротеј (Влахос) из Нафпакта, један од епископа који су учествовали на „сабору“, известио је:

„Најмање што могу да потврдим је да сам лично наишао на озбиљан притисак и увредљив третман од стране јерараха због свог положаја. Према мојим информацијама, и други епископи наше Цркве су доживели притисак. Питање који термин користити — хришћанске заједнице или хришћанске цркве — било је једино питање о којем се расправљало на Критском сабору пуна два дана. Управо то их је бринуло: циљ је био да се [смртоносне] јереси признају као Цркве.“ „Све остало је била димна завеса.“

Митрополит Јеротеј је одбио да потпише завршни документ „Односи Православне Цркве са остатком хришћанског света“, и два дана пре него што је ова одлука донета, био је изложен таквом притиску и увредама да се преко ноћи забарикадирао у својој хотелској соби, блокирајући врата столицама и креветима.

Дуготрајне припреме за сабор имале су за циљ унапређење екуменизма, а постизање тог циља захтевало је добро осмишљену стратегију. Зато је био потребан читав век – читав век испуњен злоупотребама, једностраним и насилним акцијама; испуњен разним тактичким сплеткама, интригама и махинацијама; испуњен завером, потпуном тајношћу, претњама, застрашивањем и изнудом од стране Цариградске патријаршије. Захваљујући овим методама, током једног века, корак по корак, припремљени су и завршени сви неопходни кораци како би одступање Фанара од вере ка екуменистичком покрету, које је започело у првој половини 20. века, могло изненада и без икаквих теолошких претпоставки да стекне ауторитет и признање на свеправославном нивоу.

Критски „Сабор“ је легитимизовао екуменизам и увео јереси у Цркву

. Управо зато је сазван и то је био његов крајњи циљ.

Вартоломеј, тадашњи митрополит Филаделфије, описао је будући Сабор у интервјуу за римокатолички часопис „The National Catholic Reporter“:

 „Наши циљеви се поклапају са циљевима папе Јована: модернизовати Цркву и промовисати хришћанско јединство... Сабор ће такође значити отварање Православне Цркве за нехришћанске религије, за цело човечанство. То ће значити нови став према исламу, будизму, модерној култури и жељу за братством слободним од расне дискриминације... другим речима, то ће значити крај дванаест векова изолације за Православну Цркву.“

Колико год тужно и несхватљиво звучало, оно што Вартоломеј назива „крајем дванаест векова изолације за Православну Цркву“ није ништа мање него крај верности Светим Оцима наше Цркве, верности Светом Предању и божански инспирисаном искуству. То је истинска „изолација“ од живе истине Цркве Христове!!!

Управо је то тема којој је посвећен озлоглашени и злогласни „саборски“ документ „Однос Православне Цркве са остатком хришћанског света“ – то јест, са светом јереси и заблуда у вери. Вође и поглавари екуменизма покушавају да успоставе незаконити мешовити брак између Православне Цркве и разних јеретичких група, старих и нових, како би постигли такозвано „уједињење цркава“. А пошто знају да је такав брак строго и категорично забрањен и Светим Писмом и светоотачким и саборским Предањем, које су од давнина до данас осуђивале и анатемисале јерес, они су деценијама покушавали да нас убеде да јеретици нису јеретици и да јеретичких група нису јереси, већ „Цркве“.

Лажни сабор на Криту званично је увео и легитимизовао прељубнички однос између Православне Цркве и мноштва јереси, старих и нових. То је постало право искушење, раније нечувено одступање и удаљавање од пута спасења који су утабали Свети Апостоли и Оци. То је довело до катастрофалног одбацивања и гажења става који су заузели сви Њабори и Светитељи у вези са јересима, а који је описан у одлукама Сабора и списима Светих Отаца, а који се проглашава током свечане службе у Недељу Тријумфа Православља. Давно је требало устати у одбрану православне вере, пробудити се из самозадовољства и равнодушности, одбацити и осудити лажни сабор, који је увео екуменизам у Цркву и, богохулно кршећи апостолско и светоотачко Предање, изриче хулу на Светог Духа, богохулно називајући јеретичке заједнице „црквама“.

Треба напоменути и да нема ниједног светитеља у нашој Цркви који није осудио папизам. Осуда принципа папизма била је једногласна, једногласна и трајала је вековима. Критски „Сабор“ је прекршио и немилосрдно газио све саборске одлуке Цркве и Светих Отаца донете током многих векова.

Поред своје екуменстичке агенде, „Сабор“ је нанео непоправљиву и неизлечиву рану саборном систему Православне Цркве; једнакост епископа је грубо нарушена. Саборност Цркве је замењена ауторитетом једног поглавара, како на нивоу једне Помесне Православне Цркве, тако и на свеправославном нивоу. Уједињено и равноправно сабрање епископа је подељено у четири неједнаке категорије:

а) Васељенски патријарх, „први међу првима“, што је представљало прелазак са примата части на примат власти.

б) поглавари других Помесних Аутокефалних Цркава који имају право гласа на „сабору“ и, попут Васељенског Патријарха, такође су на путу од примата части до примата власти. Поглавар сваке Помесне Православне Цркве је само председник Светог Синода. Он има привилегију части, али је, у суштини, једнак осталим епископима. Одлуке се доносе уз одобрење свих епископа Синода, а не само поглавара. Поглавар доноси одлуке заједно са Сабором епископа и мора се придржавати свих одлука Сабора. Међутим, на Критском „Сабору“, глас поглавара сваке Помесне Цркве био је одлучујући и јачи од мишљења епископа који су учествовали на Сабору;

ц) Епископи који су учествовали на „сабору“ били су без права гласа. То је такође показано невиђеним инцидентом у којем је потпис поглавара једне Помесне Цркве стављен на документа „сабора“ уместо потписа других епископа, јер се нису слагали са тезама докумената. На крају, поглавар Кипарске Цркве је потписао документа уместо четири епископа који су се противили мишљењу без њиховог пристанка;

д) Епископи који су суспендовани од учешћа на „сабору“. Многи епископи који су били чланови Светих синода су у почетку били суспендовани од учешћа на псеудо-сабору, јер је за учешће изабрано само двадесет четири представника из једне Помесне Цркве. Тако је сваки поглавар био постављен изнад Сабора своје Помесне Цркве и, у суштини, деловао је као нека врста папе, док су остали епископи били изоловани, лишени права и деловали су као његови подређени, попут „кардинала“. Старац Јефрем Аризонски је рекао да ако би се овај „сабор“ одржао, мирно небо над нама више не би постојало... А сада видимо како се ове речи обистињују. Стога морамо схватити да је узрок друштвено-политичких и еколошких катастрофа наше отпадништво од истине Христове и од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве...

Наставиће се...