Поштовани брате Драгане,

О теми новотарства у духовној музици ми смо већ писали детаљније у новембру прошле године (овде:), тако ћемо сада само нешто укратко рећи поводом запажања која си изнео у свом писму (овде:).

Као прво, наопака пракса певања духовних песама уместо причастена, уведена је у СПЦ пре око 50 година, и представља једну од првих литургијских новотарија.

То је масло тадашњих литургијских реформатора – предвођених епископом шумадијским Савом (на слици у наслову).

Оновремени српски новотарци су злоупотребили побожне и богочежњиве богомољце зарад „увођења народног језика у богослужење“, како се епископ Сава изволео изразити пред екуменистичким фондом „Про оријенте“ 1986. године у Бечу, где је говорио о омогућавању народу да на Литургији слуша народни језик уместо „неразумљивог“ црквенословенског.

По признању самог Саве и митрополита загребачког Дамаскина, припадници Хришћанске народне заједнице односно богомољци, нису после служби одмах одлазили кућама, већ су се „у црквеним или школским просторијама, задржавали и задовољавали, због неразумљивог језика, своје верске потребе.“

Јасно је да су се тадашњи новотарци досетили како да најлакше уведу српски као литургијски језик. Искористили су ревност богомољца, и за време када се пева причастен почели су да певају духовне песме.

Дакле, уместо да побожни народ уче значају црквенословенског језика, они су – према својим узорима какви су били руски обновљенци с почетка 20. века и римокатолици после Другог ватиканског концила – уводили „народни“ језик.

О значају црквенословенског као богослужбеног језика, ми смо објавили многобројне текстове. Суштина је да преласком на народне језике скрнави светотајинскост и мистичност богослужења и нарушава литургијско јединство међу Помесним Православним Црквама, односно прави раскол.

Мора се нагласити да Богомољачке песме (познате и као духовне песме, објављене у збирци „Духовна лира“) нису биле део литургијског појања за време Светог Владике Николаја. Оне су, по благослову, коришћене као ванлитургијско, побожно певање на народним саборима, литијама, молебанима и богомољачким скуповима, али не и током Свете Литургије.

Иако их је владика Николај лично писао, правила о литургијском појању (типик) у Православној цркви су строго одређена и ограничена.

Литургија је богослужење са непромењивим богослужбеним поретком у ком се поју искључиво текстови из Псалтира, Светог писма и отачке химнографије прописане црквеним типиком (попут Херувике, Трисвете песме, антифона, причастена и сл.).

Данас се неке од ових духовних песама могу чути на Литургији, али само као изузетак (нпр. током причешћивања верних), али у време Светог Владике Николаја се тачно знала разлика између црквеног појања и духовног народног стиха.

У систематском кварењу црквеног појања и скрнављењу Свете Литургије сада се стигло дотле да се као наводне богомољачке или духовне песме певају и новотарске измишљотине.

И не само новотарске, већ и песме чији су аутори поједини „правоверни“.

У Православној Цркви, химнографи, писци канона и уопште богослужбених текстова, били су подвижници, монаси који су, садејством Благодати Божије, најпре очистили своја срца од страсти и умове од житељских мисли и везаности за земљу и земаљско.

На пример Свети Јован Дамаскин (око 676–око 750. године) - Сматра се најистакнутијом личношћу у химнографији Цркве. Његови канони су темељ православних богослужења.

 Свети Роман Слаткопојац (крај 5. века – после 555. године) - Један од највећих и најранијих химнографа, познат по развоју жанра контака (опширне поетске беседе).

Свети Андреј Критски (око 660–740. године) - Заслужан за развој канона као химнографског жанра и аутор Великог канона покајања који се пева током Великог поста.

Свети Козма Мелод (око 675–око 750. године) - Савременик и пријатељ Светог Јована Дамаскина, такође значајан аутор канона.

Свети Јосиф Химнограф (око 816–око 886. године) - Компоновао је близу 1.000 химни и био истакнути борац против иконоборства. 

А сада имамо ситуацију да обични верници, људи световни, острашћени и опрешћени пишу песме које се певају паралелно и равноправно са онима које је писао Дух Свети руком Светитеља.

Тога има чак и у манастирима и црквама које слове за „правоверне“.

Иначе, каквим је духом песма писана, такав дух у слушаоцу производи.

Духовну лиру Светог Владике Николаја, богомољци су певали мелодијама којима их је научио сам духоносни Владика, или стари богомољци, људи који су живели подвигом и црквеним предањем.

И ми смо је помињали, а и ти сам си навео као пример „Победну песму“ Светог Владике Николаја, која је, како исправнопо примећујеш, „оскрнављена некаквим маршевским, војничким ритмом..., а све то је дух естрадизације, комерцијализације, "вјерског кича",  а који свој основ има у гријеховним страстима”.

Као очит пример шта се догађа када се духовна мелодија замени душевном  (а у многоме "мирише" на дух и мелодију песме "Jesus is King" америчког репера Кање Веста / Kanye West https://www.youtube.com), односно којега духа у човеку призива и изазива, јесте недавни улазак ММА борца Конора Мекгрегора у ринг управо уз „Победну песму“.

Друштвене мреже врве одушевљеним коментарима Срба: „То, Коноре, Србине“.

(Мекгрегор је изгубио овај меч техничким нокаутом после само 65 секунди).

Иначе, недавно нам је више наших читалаца проследило линк где се на „Јутјубу“ може чути како су богомољци певали „Победну песму“, односно која је њена права мелодија...

 https://www.youtube.com/watch?v=