Јудо, зар пољупцем издајеш Сина Човечијег?

(Лука 22:48)

Како је створена екуменистичка династија на Фанару

Познато је да је историја људског света вечна битка између духа Божјег и небеских духова зла – на бојном пољу људских срца. Али већ пола миленијума, из небеских се издиже најлукавији од њих: светски дух. У то време (први пут у историји!) појавио се земаљски светски Хегемон – европски Запад – који је, освајајући свет, био освајан од света, тј. од светског духа, тј. од духа бездуховности. Успостављена је и завладала горда светска егоцентрична и евроцентрична цивилизација, подложна светском духу.

Главни земаљски непријатељ секуларног духа је Црква (она истинска, тј. православна), коју он покушава да преузме на све начине: кроз самообмане „цркава“, кроз самообмане „просвећења“ и „прогреса“, кроз самообмане револуција, а у скорије време – кроз самообмане екуменизма.

Архиепископ Епилдофор, који се сматра учеником и наследником патријарха Вартоломеја, крштава усвојену децу хомосексуалног пара

Екуменизам је најзаводљивија, најлукавија, најљубавнија, најшармантнија и најпрофитабилнија јерес нашег времена, јер кроз њу јеретик-отпадник усваја цео спектар самообмана: признање, самопоштовање, поштовање, новац, моћ, менталну удобност, мир, успех, луксуз, „славу“, „братство“, „јединство у Христу“, „мир“, „љубав“…

Екуменизам (црквени глобализам) је врховна црквена јерес, јер испуњава врховни самообмањујући људски сан – да служи двама господарима: „Богу“ и Хегемону.

Његова стратегија је да обесмисли Православље демонтирањем самог концепта јереси и проглашавањем различитих „цркава“ равноправним носиоцима Божје истине.

Матична црква екуменизма у Православљу је Фанар (псеудо-Цариград), посебно након што је ЦИА свргнула патријарха Максима V 1948. године и именовала свог изабраног патријарха Атинагору.

„Светски савет цркава“ (ССЦ), основан исте 1948. године, је седиште екуменизма, који има за циљ да изда Православље, тј. Христа, кроз низ историјских загрљаја/пољубаца. ССЦ позива на „једно“ – али не у исповедничкој Истини до крви, већ у загрљају секуларне самообмане. Међутим, главни задатак (вођа) Атинагоре није био да јуриша на Православље. Његово време још није дошло. Главни стратешки задатак тада је био: створити екуменистичку династију на Фанару. Тако је Атинагора родио Димитрија. Димитрије је родио Вартоломеја. Створена је фанариотска васељенска патријаршијска династија.

Представник Цариградске патријаршије, послат од стране патријарха Вартоломеја на устоличење Саре Мулали као прве жене надбискупа у историји Цркве Енглеске - Кентербери, Енглеска

И све је изгледало као да иде по плану. Деведесетих година прошлог века, глобализам је победоносно напредовао у свим правцима - ка Врлом Новом Демократском Свету. „Крај историје“ се приближавао са изгледом стварања коначног просперитетног друштва: демократског тоталитаризма. Сходно томе, све Православне Помесне Цркве су се учтиво грлиле/љубиле са својим екуменистичким „сестрама“. Остало је само да се нова нормалност легитимише кроз нешто попут Васељенског сабора.

Али. Понекад ситно камење окреће точак. Ево како је Бугарска православна црква, једна од најслабијих (заједно са грузијском) међу осталим модерним патријаршијама, изненада извела два наизглед немогућа историјска подвига – тихи излазак из ССЦ 1998. и, што је најважније, гласан неуспех лажног сабора на Криту 2016. године.

Излазак Бугарске Цркве из екуменистичко покрета показао се као чудо прозорљивости. Јер од 1998. године, стрмоглаво развраћивање ССЦ-а постаје све очигледније, све бестидније и све срамотније. Глобалистичко скрнављење је надмашило глобалну глупост, па отровни плодови екуменистичког балета постају све неподношљивији: инвазија ССЦ-а од стране женског лажног свештенства, затим женског лажног епископата, затим лажни благослов хомосексуалних лажних бракова итд. („срамно је чак и говорити о томе“, Еф. 5:12). Чак и Бошова машта бледи пред овом „новом црквеном нормалношћу“.

Екуменистичке фотосесије постају све прљавије, а присуство „православних“ у ССЦ све непристојније…

Што се тиче лажног сабора на Криту (2016), то је био покушај да се институција Свеправославног сабора искористи за убризгавање разблаженог екуменистичког решења (теологија без концепта јереси, без разликовања духова у „црквама“) у тело Цркве. Стицајем околности, замка је успела и све помесне Цркве су се неприметно нашле умешане. Али Промисао је овде интервенисао – преко Бугарске.

Године 2015, Васељенски патријарх Вартоломеј је позван од стране Бугарског Светог Синода на прославу годишњице: 70. годишњице укидања бугарског раскола. Опијен својим јелинофилством и фанариотском гордошћу, Вартоломеј је обилно посуо своје пројаве увредама и понижењима према Бугарима, својим домаћинима.

Али управо та фанариотска гордост, која нас је спасла, пробудила је успавани бугарски православни народ и отворила очи слепима.

Дошло је до тога да је у центру града Свете Софије православни Божји народ мудро прогласио ново име патријарха: „Анаксиос!“ Узвик је био искрен, једногласан, историјски. Анаксиос су га крстили млади и стари, „плави“ и „црвени“, конзервативци и либерали, русофили и русофоби...

Ова несрећна посета прелила је чашу политичке коректности и допринела (између осталих фактора) чињеници да је 2016. године наш Свети синод једногласно одбио да учествује на екуменистичком сабору који је осмислио Мелетије Метаксакис (1924) и стрпљиво припремила династија Атинагора.

Штавише, убрзо након одржавања несаборског „сабора“, 15. новембра 2016. године, бугарски Свети синод издао је историјски опширно и образложено Саопштење, у којем је храбро и једногласно прогласио urbi et orbi: „Сабор одржан на острву Крит није ни Велики, ни Свети, нити је свеправославни.“

Наравно, дух отпадништва неће одустати од свог циља – да дехристијанизује хришћанство, да одецркви Цркву и да екуменизује Православље.

Важан део спровођења овог задатка тренутно је преузимање Бугарске православне цркве кроз обезблагоћивање (поништавање аутокефалије), деортодоксизацију (екуменизацију) и децрквизацију (секуларизацију). Главно средство за постизање овог задатка су загрљаји/пољупци васељенског патријарха Анаксиоса.

Међутим, он сам је закомпликовао овај задатак, јер је у међувремену, од 2016. године, починио још неколико катастрофалних црквених преступа:

1. Издаја Украјинске православне цркве.

2. Демонстративне антиканонске заједничке молитве са јеретицима.

3. Претензије на источни папизам („први без равних“) кроз неканонско мешање у унутрашње послове аутокефалних помесних Цркава.

Издаја Украјинске Цркве је заправо издаја Једне, Свете и Саборне Апостолске Цркве (укључујући и Бугарску Цркву као њен саставни део). Ружни прогони канонске Украјинске Православне Цркве које подстиче Фанар су заправо прогони Цркве, тј. свих нас, њених чланова.

Антиканонски лажни томос издат 2019. године садржи охоле директне изјаве за укидање црквене аутокефалије и за Фанарову доминацију моћи над целим Православљем.

Ћутање којим је Бугарски Синод дочекао ово задирање у аутокефалију (тј. и у бугарску аутокефалију) подстиче нас да се сетимо троструке апсорпције Бугарске Цркве од стране Цариграда:

1. Апсорпција наше прве Патријаршије (основане под Светим Царем Петром) након пада Бугарске под византијску власт.

2. Апсорпција Трновске Патријаршије након пада Бугарске под турску власт.

3. Апсорпција Архиепископије „Охридске и целе Бугарске“ 1767. године. И ево је. Историја се понавља - римује се.

Године 2026, Константинопољски патријарх Вартоломеј је позван од стране Бугарског Светог Синода на прославу (овај пут двоструке) годишњице: 1150 година од рођења и 1080 година од вазнесења Светог Јована Рилског.

Историчари нашег времена мораће да истраже и утврде ко је покренуо непристојан предлог да се легитимише Фанарово антиправославно и антицрквено, тј. антибугарско понашање кроз загрљаје/пољупце у симболичном светилишту бугарске духовности - Рилском манастиру.

Патријарх Анаксиос је, баш као и 2015. године, неозбиљно прихватио позив и охоло изјавио да ће предводити службу.

Јасно сања да ће то бити његов коначни тријумф у Бугарској - симболично „апсорбовање“ Бугарске Цркве.

Нека не буде!

У ствари, десиће се супротно.

 Христос ће тријумфовати.

Захваљујући овог пута Светом Јовану Рилском Чудотворцу, бугарски народ Божији ће се поново пробудити, ослободити се лукавства лицемерја и извршити нови чудесни свеправославни подвиг: говориће Истину.

Истина је Христос.

Превод: „Борба за веру“

Извор: glasove.com/