„Дете моје, пре свега, морам рећи нешто веома важно.

Црква не учи да је Причешће немогуће у свим случајевима и за све људе без директног исповедања.

У различитим временима и у различитим Помесним Црквама постојале су различите праксе.

Исправније другачије поставити питање: зашто Црква тако нераскидиво повезује покајање, исповест и Причешће?

Чињеница је да Причешће никада није постојало изоловано.

То је врхунац читавог путовања које почиње много пре него што особа приступи Светом Путиру.

Ово путовање почиње покајањем.

Прво се буди савест, особа види своје грехе, почиње да тугује због њих и у њеном срцу се рађа жеља да промени свој живот.

Затим се обраћају Богу у припремним молитвама за Свето Причешће.

Ове молитве су неопходне не зато што Бог захтева посебне речи, већ зато што помажу особи да види себе, дубље, пробудити смирење, захвалност и живу жеђ за сусретом са Христом.

Међутим, унутрашње покајање није довољно.

Оно што се роди у срцу мора се рећи Богу у Светој Тајни Исповести.

Исповест није правни извештај или списак преступа.

Бог познаје наше грехе боље од нас.

Али човек их мора именовати пред Богом без самооправдавања или покушаја да сакрије њихову неправду.

Докле год грех остаје скривен, он наставља да живи у души и постепено постаје део нашег карактера.

Када човек искрено отвори своје срце Христу, који је невидљиво присутан у Светој Тајни, почиње истинско исцељење.

Свештеникова молитва опроштења је од посебног значаја.

То није једноставна жеља или људска утеха.

Благодаћу Светог Духа, Црква сведочи човеку о Божјем опроштају и опроштају од исповеданих грехова.

Није свештеник тај који опрашта својим ауторитетом, већ сам Христос који делује у својој Цркви кроз Свету Тајну коју је установио.

Стога, Исповест није само људска покајање, али и стварни сусрет са Божјом милошћу, након чега човек добија прилику да се причести Светом Чашом са чистом савешћу.

Зато покајање, Исповест и Причешће чине јединствен духовни пут.

Покајање отвара срце, Исповест га чисти Божјом благодаћу, а Евхаристија сједињује човека са Христом.

Ако се ова унутрашња веза прекине, постоји опасност да се Причешће претвори у познати верски обред.

Човек може одржати спољашњу побожност, али изгубити живи осећај светости.

Апостол Павле упозорава:

 „Нека човек испитује себе, па нека једе од хлеба тог и нека пије од чаше те.“

Он не каже да само безгрешни људи треба да приступају Причешћу.

Такви људи не постоје.

 Он говори нешто друго: човек мора искрено да испита своје срце, да се помири са Богом и ближњима, да напусти самооправдавање и да дође Христу са искреном жељом да се промени.

Али покајање се не завршава Исповешћу.

Истинско покајање увек гледа у будућност.

 Није довољно само напустити зло; човек мора научити да чини добро.

Није без разлога Псалтир да каже:

„Удаљи се од зла и чини добро“.

Ослобођен од греха, човек је позван да испуни свој живот врлинама: љубављу, смирењем, милосрђем, трпљењем, целомудријем, захвалношћу и молитвом.

Ако је душа очишћена, али остаје празна, старе грешне навике се лако враћају.

Благодат примљена у Светим Тајнама позива човека на нови живот, а не само на ослобођење од прошлих грехова.

Зато најважнија ствар почиње после Причешћа.

 Евхаристија није крај духовног живота, већ његов почетак.

 Христос улази у човеково срце не само да би му опростио прошлост, већ и да би му дао снагу да живи поново.

Ако, након примања Причешћа, човек постане чак и мало пажљивији према другима, стрпљивији, смиренији, милосрднији и захвалнији, онда је Света Тајна донела плод.

Зато Црква комбинује Исповест и Причешће.

Не зато што жели да закомпликује човеков пут ка Христу, већ зато што жели да овај сусрет учини истинским.

Покајање ствара жељу за променом, припремне молитве сабирају срце, Исповест мири човека са Богом, молитва опроштаја сведочи о опроштају грехова, а Свето Причешће сједињује човека са Христом.

 Тако почиње нови живот, у коме се човек не само дистанцира од греха већ и расте у врлини, постајући све више сличан свом Спаситељу.

О. Тихон Невидимов