Једног дана, епископ је посетио једну од парохија у својој епархији. Било је још неколико сати до службе, а епископ је прегледао црквено имање и велику црквену зграду.

Затим је ушао у цркву.

Након прегледа унутрашњости, попео се на галерију, сео и задремао.

У међувремену, ипођакон, улазећи у олтар, био је потпуно сигуран да је црква празна.

Почео је да облачи епископске одежде припремљене за вечерњу службу.

Потпуно обучен (подсакос, сакос, жезал, омофор, панагија, крст и митра), ступио је на амвон.

Био је радознао да доживи оно што епископ доживљава током службе.

Ипођакон је свечано благословио празан простор цркве обема рукама и узвикнуо:

- „Мир свима!“

Архијереј се одмах пробудио, устао и одговорио:

„И духови твојему! Алилуја, Алилуја, Алилуја!“

 Ипођакон, у пуној епископској одежди, чуо је одговор и видео ко га је дао, и одмах се онесвестио.

Милостиви епископ освестио је младића и, чак га и не укоривши, опростио му.

 + + +

Један старац је једном рекао:

- „Ако монах каже за себе: 'Ја имам смирење', он га сигурно нема. Али ако каже: 'Ја немам смирење', он га сигурно има. Ја, на пример, уопште немам смирење.“

+ + +

Један следбеник Харе Кришне пришао је старијем сеоском свештенику: „Да ли је дозвољено молити се овако: 'Харе Кришна, Харе Рама?'“

Свештеник, помало наглув, одговорио је:

-„Не само да је дозвољено, већ је и неопходно! Само реците овако:

 -'Моје лице је грешно, моје лице је прљаво.'

Обавезно додајте:

-'Смилуј ми се, Господе.'“

+ + +

Кажу да су браћа Тимотеј и Павле били задужени да шишају монахе у скиту испоснице, и имали су много посла. Једног дана, дошао им је старац који се није бријао нити шишао десет година.

Брат Павле је тог дана био помало уморан због дугог поста.

Као резултат тога, до краја шишања и бријања, старац је имао три посекотине: на бради, образу и глави.

- „Оче“, упитао га је брат Павле, „јеси ли ме раније посетио?“

-„Не, уверавам те“, одговорио је старац.

-„Уво су ми одсекли разбојници у пустињи.“

+ + +

Натпис на надгробном споменику гласи:

- „Овде лежи атеиста. Лепо обучен, али не иде никуда!“

+ + +

- „Ја сам се молила сам се Господу да ми пошаље доброг мужа — и добила сам га. А мој муж се није молио, па је добио шта је добио...“

+ + +

Млади монах рече старцу:

- „Како је тешко, оче, волети ближњег свога!“

- „Заиста! Заповеђено нам је да волимо ближњег свога као себе саме, а ипак наш ближњи чини све да нас спречи да му се покоримо.“

+ + +

Један парохијанка је испричала:

- „Након што сам данас прочитала Псалам 132, који почиње са: 'Сети се, Господе, цара Давида и све његове кротости', сетио сам се мајчине приче:

Рат. После распуста, школа се вратила свом нормалном распореду. Тада су ученици полагали испите на крају сваке године. Пре једног од испита, мајчин разред се окупљао испред собе за испите. Пионирке, дрхтећи као лишће јасике, размишљале су како да не падну. И одједном једна девојка је рекла:

-„Знам! Бака ме је научила — увек су то радиле пре испита. Морате да прочитате:

-„Господе, сети се цара Давида и свих... и свих...“

А онда сам заборавила! Пионирке су почеле да размишљају: шта је могло следеће да се деси? Од свих понуђених опција, одлучиле су се за најлогичнију, по њиховом мишљењу:

- „...и сву његову родбину.“

Када је испит почео, свака пионирка се прекрстила пре него што је ушла у учионицу и призвала помоћ цара Давида

 и „сву његову родбину“.

Чак су и слабије ученице положиле испит.“