Наишли смо на чланак са аналитичким проценама онога што се догодило. За сада нећемо коментарисати, пружајући само превод чланка. Иако извор припада фанариотском табору, његове процене су, у најмању руку, индикативне.

 „21. јула 2026. године, у резиденцији Васељенске патријаршије у Константинопољу одржан је званични састанак између патријарха Вартоломеја и јерусалимског патријарха Теофила III. Посета предстојатеља Јерусалимске цркве догодила се као одговор на претходно упућене позиве из Фанара.

Састанак је протекао у изразито топлој и братској атмосфери. Патријарх Теофил и његова делегација дочекани су свечаним звоњењем звона, уз учешће највишег свештенства патријаршијског двора у Истанбулу.

Током затвореног, приватног састанка, предстојатељи су разговарали о кључним међуправославним питањима и актуелним питањима од обостраног интереса. Посебна пажња је посвећена тешкој ситуацији на Блиском истоку. Патријарх Вартоломеј је изразио дубоку забринутост за судбину хришћана у Светој земљи и помолио се за брз повратак мира у овај дугострадални регион.

Посета је завршена свечаном вечером у част делегације у посети, након чега је патријарх Теофил отпутовао за Јерусалим.

Ипак, иза све ове позитивности крила се сложена историја.

Покушаји Јерусалимске цркве да истакне свој посебан статус више пута су иритирали Фанар, али то је био само врх леденог брега. Прави разлог за хлађење био је покушај патријарха Теофила 2020. године да сазове „Аманску конференцију“ предстојатеља како би се решила криза украјинске цркве.

Фанар је ово доживео као директно кршење свог ексклузивног права да сазива свеправославне форуме.

Па зашто је лед пукао сада, у јулу 2026. године?

Постоје три могућа објашњења.

За патријарха Теофила, сада није време за амбиције у црквеној политици. Ситуација за хришћане у Гази, Израелу и на Западној обали је критична. Јерусалимска патријаршија је стално под огромним притиском, а њена имовина и света места су угрожена усред дуготрајног регионалног сукоба. Патријарху Теофилу је витално потребна међународна подршка.

Патријарх Вартоломеј има огроман дипломатски утицај и директан приступ западним владама (посебно у Сједињеним Државама и Европи). Јерусалиму је сада потребан Фанар као гласноговорник и присталица на међународној сцени.

Историјски гледано, Јерусалимска патријаршија је вешто балансирала између грчког православног света и Московске патријаршије, што је осигурало колосалан прилив ходочасника и финансијску подршку.

Међутим, у садашњој реалности глобалне изолације Русије, ова равнотежа се мења. Москва више не може бити дипломатски и финансијски заступник у Светој земљи какав је некада била. Под овим околностима, патријарх Теофил прави прагматичан помак ка консолидацији са грчким језгром православља, изглађујући разлике са Фанаром.

За патријарха Вартоломеја, ова посета је дипломатски тријумф.

Дочекујући јерусалимског патријарха у својој резиденцији, поглавар Фанара јасно показује целом свету (а посебно својим противницима) да Цариград остаје центар гравитације древних патријарша.

Чињеница да је патријарх Теофил дошао „као одговор на позиве“ симболично затвара поглавље о независној активности Јерусалима у Аману.

Фанар великодушно „опрашта“ Јерусалиму његову досадашњу реторику о његовом статусу „Мајке Цркве“ у замену за признање водеће улоге Константинопоља у решавању актуелних криза.“

Извор: „Правблог“