Увод "Борбе за веру":

У тексту који следи прочитаћете како је један свештеник оставио царске двери отвореним и завесу ненавученом и отишао кући. Када се увече вратио да узме нешто што је заборавио, имао је виђење анђела чувара храма како стоји поред Светог Престола и моли свештеника да затвори Царске двери и навуче завесу.

Е сад, замислите колико је тек страшно што новотарци – противно Типику – држе отвореним Царске двери током целе Литургије, када се савршава Тајна над тајнама - ако је толико страшно оставити их отвореним у време када службе и народа у цркви нема?!

Царске двери се, иначе, по Типику не држе отвореним током целе службе због дубоке литургијске и догматске симболике која приказује домострој спасења људског рода.

Олтар представља духовни, небески свет и Божију тајну. Константно отвореним дверима скрнави се светост и мистичност Свете Литургије и олтара, и омогућава мирјанима, који су непосвећени, да садејствују одређеним светим радњама у олтару које су допуштене да виде само посвећена свештена лица.

Дакле, ово виђење је још једна потврда наопакости новотарске праксе да двери држе отвореним током целе Литургије.

+ + +

Један свештеник ми је једном испричао следеће.

Једне вечери (било је прилично касно) отишао је у храм јер је заборавио нешто што му је требало. Откључао је врата и ушао унутра. Било је мрачно. Иза царских двери, која је оставио отворена (пошто није навукао завесу, а деври нису имале резу), видео је пламтећег анђела са пламеним мачем у руци како стоји поред престола!

Био је толико престрављен да је побегао!

Када је стигао до припрате (храм је био велики), чуо је глас:

-„Стани!“

Застао је и укочио се!

- „Не бој се“, рекао је умилни глас.

- „Ја сам Анђео чувар храма.“ Када је олтар у цркви освешта и постане свет, Господ Свемогући, „Цар царева и Господар господара“, поставља бдитељног Анђела чувара поред Светог престола.

Док је Анђео говорио, свештеник је стајао непомично у припрати, леђима окренут олтару, слушајући уплашено.

А Анђео је, још умилнијим гласом, наставио:

- „Молим те, врати се и затвори Царске двери које си оставио отвореним.“

(Анђео је рекао „молим те“ свештенику! Ко од нас каже „молим те“ свом пријатељу, свом детету, свом комшији? Ко?)“

Свештеник се окренуо — страх и трепет су га напустили, мир је завладао у његовој души — и више није видео Анђела.

Опрезно је ходао напред, али више не са пређашњим страхом.

С поштовањем, узео је завесу Царских двери и полако је навукао.

Тада је почео да се пита: „Да ли је ово само моја машта? Можда сам сањао?“ Можда сам халуцинирао?”

Као одговор, чуо је хиљаде анђеоских гласова како певају „Достојно јест“. (Црква је била посвећена Пресветој Богородици.)

Не могући да поднесе ово умилно анђеоско појање, онесвестио се и пао!

Опоравивши се неко време касније, отишао је кући и никоме није рекао о томе.

Тек 15 година касније, непосредно пре смрти, испричао ми је о овом догађају.

ДАКЛЕ, У СВАКОЈ ЦРКВИ, ПОРЕД СВЕТОГ ПРЕСТОЛА, СТОЈИ АНЂЕО, КОГА НЕ МОЖЕМО ВИДЕТИ, КОЈИ НАС ЋУТКЕ ПОСМАТРА.