Кина се често назива једном од најзатворенијих земаља за хришћанство. И можда се зато тамо дешава нешто што готово нико не очекује. Многи истраживачи процењују да у земљи данас може живети преко 100 милиона хришћана.

Ако су ове процене тачне, њихов број би већ могао бити већи него у Русији.

Али већину њих готово никада нећете видети.

 Држава дозвољава постојање званичних цркава, али настоји да контролише њихове животе: забрањује деци да похађају цркву, цензурише верске материјале, а многи свештеници сарађују са владиним агенцијама и само имитирају духовни живот.

Стога се милиони верника једноставно окупљају у домовима.

 Без симбола.

 Без регистрације.

 Знајући да би за то могли скупо да плате.

На први поглед, ово делује као неки нови облик хришћанства.

 Али Црква је већ тако живела у првим вековима хришћанства.

 Историја показује да ово није ни близу нове појаве у Кини.

 Током Боксерског устанка 1900. године, стотине хиљада хришћана је убијено због своје вере.

Само више од 30.000 католика је страдало.

Православна Црква је канонизовала 222 кинеска новомученика, иако они чине само мали део укупног броја убијених.

 Поставља се питање: зашто се држава толико плаши Цркве?

 Можда зато што истинска Црква није зграда или организација.

 То је заједница људи чија крајња лојалност не лежи у држави, већ у Христу.

 А свака влада преферира да крајња лојалност лежи у њој самој.

 Стога, држава готово никада не покушава да потпуно уништи Цркву.

 Много је профитабилније да је стави под своју контролу.

 Управо тако је систем био структуриран у Совјетском Савезу.

 Преко агенција државне безбедности, влада је утицала на именовање свештенства, контролисала црквени живот и спречавала појаву независних црквених центара.

 Након распада СССР-а, објављени су документи и студије који указују да су патријарси Алексеј II и Кирил, и многи други, сарађивали са КГБ-ом.

 Али друго питање је далеко важније: Шта се дешава са Црквом када престане да буде слободна?

 И ту лежи још један парадокс.

 Канони су створени да би заштитили Цркву.

 Али они делују само када сам ауторитет Цркве остане веран Христу.

Отворени прогон Цркве је чини јачом, али вукови у овчијој кожи наносе далеко више штете. Историја показује да опасност за Цркву не долази увек споља. Понекад настаје када одржавање спољашњег реда постане важније од очувања истине.