У данашњем информационом окружењу, постоји озбиљан недостатак речи за познати феномен. Постоји особа – блогер, коментатор, а понекад чак и свештеник – која споља делује као независан извор мишљења, али у суштини то није. Они не генеришу мисао, већ преносе туђу вољу: вољу некога ко их контролише кроз новац, кроз страх од откривања њихових тајних везаности и грехова, кроз жељу да се прилагоде онима на власти.

Информације које шире се не проверавају на истинитост; процењују се на основу њихове ефикасности.

За овај феномен је предложен термин „инфодрон“.

Он комбинује два значења: „дрон“ – уређај без сопствене воље, који извршава туђи програм и способан је и за извиђање и за уништење;

„инфо“ – индикација да оружје овде није физичко, већ реч, слика, порука.

Важно је одмах разјаснити: инфодрон може бити одевен у одело ауторитета – укључујући и свештенички чин.

Ово није случајан детаљ, већ сама суштина опасности: одећа не штити од преваре, већ повећава њену вредност, јер се поверење у чин аутоматски преноси на садржај говора без провере.

Како се онда може разликовати инфодрона од правог пастира ако обојица понекад говоре о озбиљним и узнемирујућим стварима?

Апостол Павле овде даје критеријум који је редак по својој јасноћи:

„Јер жалост која је по Божјој вољи, доноси покајање за спасење, (покајање) за које се не каје; а жалост овога света доноси смрт“ (2. Кор. 7:10) – превод Димитрије Стефановић – нап. „Борба за веру“).

Прави свештеник тугује због Бога – из покајања за сопствене грехе – и позива друге да чине исто.

Таква туга је усмерена ка унутра, на себе, а не на околности; она не производи оправдање, већ промену; и, што је најважније, не оставља жаљење због саме туге – особа касније не жали што се покајала, чак ни по велику цену.

Свети Теофан Затворник назива ово покајање нераскајаним“: оним због којег се нико никада не жали.

На крају крајева, таква туга не уништава, већ лечи.

Инфодрон је структуриран другачије — и то не зато што лаже — он може изговорити формално исправне речи — већ због саме природе своје туге.

 Њега лишава слободе среброљубље, страх од разоткривања, жеља да се прилагоди онима на власти, и стога је његова туга светска, а не божанска.

Светска туга је туга због губитка онога што припада само овом веку: положаја, новца, имовине, угледа, утицаја.

 Она је усмерена ка споља — на околности, на тужиоце, на „непријатеље“ — и не рађа промену, већ самоодбрану и горчину.

 Свети Јован Златоусти примећује парадокс: управо се за светском тугом накнадно жали, док нико не жали за тугом по Богу.

Стога, речима апостола, она „производи смрт“ — пре свега духовну смрт: изолацију, окамењеност, немогућност покајања — и то се тиче не само самог ожалошћеног већ и оних који га следе.

 Одатле произилази практични критеријум: не садржај говора, већ његов извор у души говорника.

 Прави пастир, када разоткрива грех, пре свега тугује и позива на покајање, укључујући и себе међу покајане — његова реч га и њега смирује.

 Инфодрон, међутим, чак и када говори о „гресима других“, не тугује, већ оптужује, настојећи да изазове мржњу код оних о којима говори; његова реч га ослобађа кривице и често је праћена не смирењем, већ тријумфом сопствене исправности.

Превод: „Борба за  веру“

Извор: ТГ митрополита Луке