ЊЕГОВОЈ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХУ БУГАРСКОМ И ВИСОКОПРЕОСВЕЋЕНИМ МИТРОПОЛИТИМА — ЧЛАНОВИМА СВЕТОГ СИНОДА БУГАРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ — БУГАРСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ

ОТВОРЕНО ПИСМО од свештенства, монаштва и лаика Бугарске Православне Цркве — Бугарске Патријаршије поводом предстојеће посете константинопољског патријарха Вартоломеја Светом Рилском манастиру

Ваша Светости, богомудри и преосвећени Архипастири наше мајке Цркве,

Са осећајем дубоког синовског поштовања, послушности и искрене љубави према нашој духовној Мајци — Бугарској Православној Цркви — обраћамо се вама, нашим духовним вођама, уочи свебугарског празника нашег Преподобног и Богоносног Оца Јована Рилског Чудотворца.

Покренути страхом Божјим и дубоком забринутошћу за очување чистоте Светог Православља у нашој домовини, усуђујемо се да вам изразимо немир наше хришћанске савести. П

овод за ово су информације које круже у вези са могућим предстојатељством Његове Светости Патријарха Цариградског Вартоломеја на празничној Божанској Литургији 19. октобра у саборној цркви Светог Рилског манастира.

Са великим духовним болом посматрамо све чешће јавне изјаве које је давао Цариградски поглавар током ове, 2026. године – изјаве које су у тешкој догматској и канонској супротности са Светим Предањем Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Посебно скрећемо пажњу на његове речи изговорене у Виљнусу (8. јуна 2026.) и Будимпешти (4. септембра 2026.), у којима се отворено заговара укидање догматских граница, уводи се погубни концепт „правног екуменизма“ и легитимишу се заблуде Ватикана – све то уз потпуно игнорисање недостатка покајања Рима. (Потпун списак догматских одступања пронађених у овим говорима дат је у Додатку бр. 1 овог писма.)

Ваша Светости, богомудри Јерарси,

Свети канони које су нам завештали Свети Апостоли, усвојили Свети Васељенски Сабори и запечатио Свети Дух, служе као непогрешив водич за очување спасоносне православне вере.

Узимамо слободу да се с поштовањем и смирено подсетимо јасних одредби канонског права које чувају Христово разумно стадо од раскола и јереси:

Апостолски канон 45 категорично налаже:

„Епископ, презвитер или ђакон који се само молио са јеретицима нека буде одлучен; али ако им је дозволио да обављају било какву функцију као служитељи Цркве, нека буде свргнут.“

Апостолски канон 46 додаје:

„Заповедамо да се епископ или презвитер који је признао крштење или жртву јеретика свргне. Јер каква је сагласност између Христа и Велијара? Или какав део има верник са неверником?“

Канон 15 Првог и Другог (Цариградског) Сабора не само да оправдава већ и хвали оне који се одвајају и прекидају црквено општење са предстојатељем који отворено проповеда јерес коју су осудили Свети Сабори и Оци, тиме штитећи Цркву од подела. У светлу ових божански надхнутих канона, саслуживање и давање првенства части јерарху који отворено и доследно исповеда екуменске ставове (као што је „Теорија о гранама“) представља озбиљан узрок скандала за верни народ Божји у Бугарској.

Такав чин би се схватио не као израз гостопримства, већ као прећутна канонска легитимација његових догматских одступања и као саучесништво у њима.

Штавише, истинска хришћанска љубав према ономе ко греши захтева да буде опоменут и позван на покајање, а не да буде утврђен у својој грешци кроз заједничко служење пред Светим Олтаром.

Као ваша верна духовна деца, смирено и тешка срца вас молимо да заштитите стадо које вам је поверено од овог скандала.

Преклињемо вас, са архипастирском мудрошћу и чврстином, да поново размотрите одлуку да Цариградски патријарх Вартоломеј предстоји Божанском литургијом у Рилском манастиру – на дан свет за сваког Бугара као празник Оца [бугарске нације] – како би се мир и јединство унутар Бугарске Православне Цркве сачували нетакнути.

Верујемо да ће вас, молитвама Светог Јована Рилског Чудотворца, Дух Истине водити у свакој одлуци за добробит Светог Православља!

 Тражећи ваше свете молитве и ваш првосвештени архипастирски благослов, остајемо ваша верна деца у Христу.

Целивамо ваше свете деснице!

Свештенство, монаштво и мирјани Бугарске Православне Цркве – Бугарске Патријаршије

ПРИЛОГ 1.

ИЗЛОЖЕЊЕ догматских и канонских одступања пронађених у јавним говорима Његове Светости Васељенског Патријарха Вартоломеја 2026. године, у супротности са светоотачким учењем Православне Цркве

Са дубоком тугом и будном хришћанском савешћу, подносимо на ваше високо архипастирско разматрање систематизовани преглед тачака које је изнео Цариградски предстојатељ у два кључна говора ове године – тачака које сматрамо дубоко неспојивим са Светим Предањем:

ДЕО I: У ВЕЗИ СА ГОВОРОМ У ВИЉНУСУ (8. јун 2026.)

1. Замена догматских узрока Великог раскола геополитиком: Тврдња да је отпад Рима резултат трансформације теологије у „државну идеологију“ и „црквену геополитику“ обезвређује духовну борбу Светих Отаца-исповедника. Они јасно сведоче да је узрок био одступање од Истине кроз јерес *Filioque* и папски примат који тежи моћи.

2. Исповедање јереси „подељене Цркве“: Употреба израза као што су „агонија подељеног хришћанства“ и „ране на телу Цркве“ представља проповедање осуђене „теорије грана“. Према Никејско-цариградском Символу вере, Црква је једна и недељива; јеретици отпадају од Ње, али Она сама није подељена.

3. Минимизирање тежине јереси: Свођење догматске грешке на пуку „болест“ и позивање на заједничко „искуство бола“ замењује православно схватање покајања као јединог лека за отпадништво од вере.

4. Оцрњивање светоотачке ревности: Означавање одбране Православља као „стерилног исповедничког рововског рата“ и позивање на уклањање „догматских граница“ представља директан напад на ограђивање Христовог словесног стада.

5. Порицање православне еклисиологије: Тврдња да одбијање причешћа са неправославним хришћанима (директан захтев Светих канона) представља „порицање истине“ и „поништење вере“ једнако је оптуживању оних који подржавају саборске одлуке Цркве за грех.

6. Модернистички релативизам: Тврдња да „суштина Јеванђеља“ мора бити одвојена од „историјских облика“ ствара опасан преседан за посматрање догми Васељенских сабора као само пролазних људских формулација подложних ревизији.

 7. Оправдање неканонског чина из 1965: Хваљење једностраног „скидања анатема“ између патријарха Атинагоре и папе Павла VI (извршеног без покајања са стране Рима), док се „догматско самозадовољство“ приписује православним ревнитељима.

8. Еколошки синкретизам: Покушај замене спасоносне мисије Цркве секуларним еко-активизмом, описан као „заједничкик запаљеним аналојем“ за све деноминације.

 9. Манифестација „источног папизма“: Кршење саборности кроз покушаје једностране администрације над целом Црквом – очигледно и у реторици и у неканонским упадима у друге јурисдикције.

ДЕО II: У ВЕЗИ СА ГОВОРОМ У БУДИМПЕШТИ (4. септембар 2026.)

1. Порицање заштитне улоге канона: Тврдња да црквена правила нису „правни зидови“ који одвајају свету Цркву од неправославних конфесија и спољашњег света, већ екуменско средство, обесмишљава њихову божански надахнуту сврху: да чувају Истину од заблуде.

2. Увођење погубног „легалистичког екуменизма“: Оснивање центара за тражење правних и академских компромиса ради уједињења замењује једини прави пут – потпуни повратак римокатолика и протестаната светотачкој догматици.

 3. Лажно обнављање папског примата части: Некритичко потврђивање римског епископа као „наследника Петра“ и „првог по части“ игнорише чињеницу да, након пада у јерес, папа – према Светом Марку Ефеском и свим Светим Оцима – губи овај условни примат.

 4. Манипулативно искривљавање светоотачких текстова: Коришћење фразе Светог Игњатија Антиохијског у вези са црквом која „председава у љубави“ да би се оправдао институционални примат, док се израз првобитно односио на добротворну природу локалне римске заједнице у античко доба.

 5. Илузорно оживљавање пентархије:

Поздрављање обнављања титуле „Патријарх Запада“ за папу Фрању ствара лажан утисак да је раскол превазиђен административним гестовима, док папске јереси (укључујући титулу „Намесник Христов“) остају нерешене.

 6. Институционализација верског синкретизма: Подстицање заједничког теолошког „трагања за истином“ са представницима свих конфесија и религија противречи основној догми да Православна Црква већ поседује пуноћу Божански откривене Истине.

 Иако наведени примери из ова два говора никако не исцрпљују сва догматска одступања Цариградског поглавара током његових година служења, они служе као недвосмислен доказ његовог упорног и доследног отпадништва од Светог Православља.

Подвргавајући горе наведено Вашем богомудром архипастирском суду, молимо Вас за заштиту стада Христовог, вођени искључиво нашом дужношћу према Истини и страхом Божјим у погледу чистоте Светог Православља.

Софија 8. септембар 2026.

Превод: „Борба за веру“

Извор: https://www.facebook.com/hristonostsi/post