Многи не верују да се патријарх Вартоломеј припрема за унију са католицима. Они то образлажу тврдњом да би га такав потез довео у подређен положај – те да, сходно томе, није у његовом интересу да изгуби свој јединствени примат унутар православног света. Такав закључак је погрешан.

 Као прво, по нашем мишљењу, нова унија не би подразумевала тренутно административно сједињавање (нити радикалне измене православног канонског права).

У почетку би то било једноставно „безазлено” успостављање евхаристијског општења.

Још 2016. године, архиепископ Јов (Геча) – копредседавајући са цариградске стране у Мешовитој комисији за теолошки дијалог између Православне и Католичке цркве – написао је кључни чланак у којем се наводи да је једина ствар која раздваја Католичку и Православну цркву „прекид општења”.

 Као друго, готово је извесно да постоје договори између Ватикана и Фанара који би Цариграду сачували одређене привилегије унутар православног света – нешто налик улози „надзорника православља”.

 То би, на пример, могло попримити облик римске потврде 28. канона Четвртог васељенског сабора: „град који је почаствован влашћу цара и сената, и који ужива једнаке привилегије као стари царски Рим, треба и у црквеним стварима да буде узвеличан као што јесте, те да заузима друго место после њега.”

 Другим речима, Ватикан и Цариградска патријаршија би фактички „поделили” хришћански свет међу собом, уз задржавање примата Рима – бар формално (Цариград би могао да призна себе као римског „вазала” у тајним договорима, без јавног и тренутног обелодањивања те чињенице).

 Поред тога, постоји још један мотив који патријарха Вартоломеја води ка унији са католицима: будућност „грчког света”.

Чињеница је да су Грци релативно мали народ, а њихова политичка и економска тежина унутар Европске уније оставља много тога да се пожели.

 Да би избегли да буду гурнути на маргине историје усред процеса глобализације, принуђени су да траже покровитеља – конкретно САД или Ватикан – верујући да им те силе могу обезбедити „место под сунцем”.

Тако за Фанариоте православље служи као својеврсна ексклузивна „роба” којом се купује карта за „воз историје”, пре него што тај воз заувек одмакне без њих.