Замолио сам вас да пишете о томе како „ми сами“ разарамо Цркву изнутра. Још увек нема много коментара, али разговор је већ постао занимљив; стога, уместо да одговарам свакој особи појединачно, желео бих да се осврнем на неколико тема које сте покренули.

Једна особа је писала о томе како ми сами дозвољавамо свештенику или епископу да нам се обраћа са позиције ауторитета. Па ипак, у свакодневном животу – на послу, на улици или у продавници – човек често не би толерисао да му се неко обраћа на начин на који понекад дозвољава свештенику да му се обрати у цркви. Зашто би свештенички чин то мењао? Свештенички чин не даје право да се неко понижава, да се према њему буде груб или да се третира као подређени. На крају крајева, Христос је пружио сасвим другачији пример ауторитета.

Још један коментар се односио на то како пуштамо свештеника да доноси важне животне одлуке уместо нас. То је мало другачије питање. Тражење савета од духовног оца није исто што и одрицање од сопствене савести. На крају, појединац је тај који мора да одговара Богу за своје поступке.

Било је и занимљивих примера у вези са црквеном имовином. Овде, по мом мишљењу, проблем није у томе што су верници немоћни; једноставно смо заборавили како да делујемо заједно.

Дела апостолска описују један веома свакидашњи сукоб: током свакодневне поделе помоћи, удовице из једног дела заједнице биле су занемариване. Људи су о томе проговорили. Апостоли нису одговорили речима: „Не износите наш прљав веш у јавност.” Уместо тога, окупили су заједницу, те је изабрано седам људи којима је поверено решавање тог проблема.

Управо нам то данас недостаје: солидарност. Ако једна особа проговори, лако ју је игнорисати. Али ако једна особа говори, а десет других је подржи – речима: „Да, и ми то видимо” – тада реакција постаје неопходна. Међутим, ако једна особа говори док остали ћуте, они који су на положају брзо схватају да нема потребе да реагују; остали ће свакако ћутати.

Још једна покренута тема била је колико је тешко проговорити када дође до неправде у сопственој парохији. Овде нема потребе да говорим теоретски; То сам и сам искусио. Једно је разумети некога, саосећати с њим и пружити му личну подршку. Сасвим је друго отворено стати уз њега када би последице могле да погоде и вас.

Због тога би прва ставка на мом другом списку вероватно била равнодушност према ономе што се дешава у Цркви.

Можда је управо то један од наших главних проблема: све док ја нисам тај који пати, могу да се правим да се ништа не дешава.