Последњих неколико година међу нама Србима поприлично се помиње издаја, у разним друштвеним приликама, као што се то и наводи при описивању појединих лица које се појављују пред лицем народа. Па рекох, хајде да видимо шта је то издаја.

Пођимо од најчувеније издаје.

Јудин издајнички пољубац предао је Исуса Христа, његовог учитеља, прогонитељима, иако су они имали небројене прилике да се острве на њега. Међутим, њима је била потребна неутрална страна да то потврди, и то из Његовог најближег окружења,  чиме ће само оснажити оправданост кривице у прогоњеном. И што је једнако важно, да се то не деси у светлости дана, него ноћу. Да ли смо заборавили да је нас Србе свеукупни Запад, с посебним сладострашћем Европљани, 1999. године бомбардовао само ноћу – јер ноћ тобож крије зликовце и њихово делање, па је то најподобније доба за препознавање кривца (будући, ми Срби, бејасмо и остасмо пред светом кривци). А Јуда  својим пољупцем најмање да је одбранио правду, већ је покренуо несагледиву стихију,  усправио је гневне силе које су кренуле да оборе постојећи поредак, како је и разуларена маса, боље речено руља кренула против Исуса Христа, који је почетак и крај, живот вечни и правда  и истина и који је страшном и величанственом жртвом својом установио јемство трајања света.

Уместо да је дошло до Његовог потпуног уништења, како су то прогнитељи настојали да задобију, Он се после свега усправио у својој највишој слави и величини: „Смрти, где ти је жалац!“

И што је ништа мање опако, иза те бесловесне бујице, као покретач њене безобалне усмерености, налазио се наум у чијим темељима је уграђено уверење да се новцем све може постићи. (Сетимо се златног телета, док је Мојсије на Синају примао заповести за истинит живот подарен од Бога Саздатеља и Оца нашег.)

У томе је дух издаје како нам је предочено Новим заветом кроз Јуду.

Одатле и међу Србима гнушање над издајом и следствено томе  највиши ниво одбацивања издаје да је гледамо као неспадајућу појаву у једном уравнотеженом поретку. Јер издаја је та која се супротставља животу и која нема другу сврху осим да живот обесмисли и обезличи. За шта су најподобније обесциљене и узвитлане и смутне струје и токови живота, сведени на атомизирано друштво, које је огрезло у темељној испарцелисаности. Тако да чак и пуко преживљавање губи смисао, сводећи се на статус лишаја и паразита.

Сагледавање личности Јуде, ослонивши се само на људску слабост у похлепи према новцу, илити према лепотама и задовољствима светским, што следи од материјалног богатства стекнутог новцем,  постајемо виновници маргиналног мишљења. Централно место, да не кажемо суштина Јудине појаве, находи се у издаји, таква је Божија промисао (како је и Христ говорио на Тајној вечери, не именујући га). Сасвим је споредно да ли је он показао похлепу (пошто је каса била у њега), или што се осећао пред Исусом Христом међу својом браћом по Христу, апостолима, као мање важан, или што је оскудевао по дубини вере у свог учитеља, или што је хтео пред свима да покаже да је он ипак изнад свих, или по питању зашто се не би  приклонио онима који су Исуса Христа с горде висине сматрали за шарлатана, како обично бива са малодушнима (јаничарима, евроатлантистима, евоунијатима, екуменистима,  глобалистима, грађанистима, југоносталгичарима, и свима који се одричу Светога Саве и православља, у име идеје која ништи српство) – сасвим је маргинално, небитно, као што је код ораха, или бадема, љуска сасвим споредна, као природни чувар језгра.

Српски народни геније то је најбоље и најцелисходније предањем пренео у епску личност Вука Бранковића. Наравно да је то пресликана слика Јуде Искариотског, али дословно сводећи је само на оно најважније, на издају. Дубину и продорност тог предања међу Србима веома сликовито и живоносно, донедавно, а данас ту и тамо, изражавали су Срби Црне Горе. И то у крајностима које украшавају динарски део Срба и које није могло да прође без потпуне негације издаје, што се у свакидашњици објашњавало поларизацијом: Милош Обилић наспрам Вука Бранковића. Јер Милош је отеловљење јунаштва и подвига, онога што се у друштву слави и велича, и што је човеков и чојства ослонац у свим данима и годинам, док је Вук Бранковић олицетворење издаје и кукавичлука, онога што се  у друштву одбацује, будући неплодоносно и јалово и тиме опасно по друштво. Дакле, нема ту врдања и изговора, правдања, објашњења, домишљања, све је јасно – јер то су константе у етичкој потки друштва. (Као што су спекулативни Енглези од суђења свом сународнику који је током рата служио Адолфу Хитлеру, правном линијом сазнања истине направили процес столећа – како сведочи нама знана Ребека Вест.)

Ту средине нема, нема онога што се у свакидашњем говору ословљава као компромис, чиме се супротности доводе у стање једначења и мирења, иако се међусобно искључују. Не може се бити јунак у кукавичлуку, или кукавички јунак, или да је смислен Гетеов оксиморон за нас Србе у речи „племенити варвари“.  – Негде сам рекао, па ћу поновити, оксиморон, који год да је, само нам указује на јаловост ученог духа, јаловост која не може да проникне ту подвалу и која није у стању да покрене живот, створивши обману. Исто као што ни две лезбијке не могу да зачну дете, или два мужеложника такође не  могу да зачну дете, иако нас на сва уста уверавају у своју међусобну љубав (што је тек усплахиреност чула). Још мање да блудница (курва) може да буде оличење невиности. И по томе се у најпунијем смислу речи указује на сврху речи: компромис - где улогу полога најчешће има новац којим се подмирује савест, а при том, са законским и општим усвајањем тог начела, добијамо дух медиокритета као владајућег образаца понашања, за мирно и достојанствено супротстављање злу, ма којег  и ма каквог лика, с које год стране да долази,  да би по томе добили легитимитет власти, зване грађанска непослушност – по начелима демократије.

Наравно да је издаја равна безобзирности, бестидности, аморалу, кукавичлуку, саблажњавању, саможивости, срамоти, јаловости. одрицању, удвориштву, лицемерју, сниснодљивости, похлепи, преверавању, сумњи, неверици, удвориштву, улизиштву, превртљивости, бојазни, стрепњи, малодушности, неверству, лажљивости – и да се ту зауставимо на набрајању лоших, наказних, наопаких и непожељних људских одлика на којима се не може одржати живот. Што би Нови завет рекао, под тиме не може опстати виноград, јер да би под тим околностима виноград трајао, виноградари после низа поморених слугу морају убити и сина онога чијих руку виноград је рукосад.

Дух издаје, дакле, происходи из оне свести која веома пластично и најсадржаније изражава саможивот, оставши потпуно слепа пред далеко широм сликом света. Издаја је по томе, у последичном низу происходећих чинилаца, чин кидања свих веза са светом из кога потиче она личност која приступа том чину – што је равно самоубиству духовном.

Укратко речено издаја у себи носи дух самоубилаштва, мада ће издајица настојати да нас увери у тај свој чин како је последица његове помрачене свести. У издаји увек постоји поклоњење овом свету, зарад његових благодати, добара и задовољстава, као услучају наших одрицатеља од свог српског порекла, премда неће жалити труда да нас на нашем језику и туђем писму увере како су  управо они истинити наследници правог порекла Срба. Што је најчистија злоупотреба српског језика, трезвености и разума, а што је, у размерама свакидашњице, тако провидна и бедна лаж да би се и професионални лажови од ње постидели.