Наша Црква, једина Црква, учи да је основ њене вере Свето Писмо и Свето Предање. Ево једног поучног примера за Свето Предање, које живи дуже од Светога Писма, јер из њега је и писано Свето Писмо.

   Елем, данас за певницом у мом граду, на Светој Литургији, појемо један млади појац, Богослов, са заиста умилним гласом, који  пева први глас, и моја маленкост, као пратња. Око Јеванђеља нам се придружује и један прота. И долази Символ вере, а Богослов, не знајући за ово о чему пишем доле, почиње да чита Символ вере, да он води, а ми полако за њим. А заиста има леп глас и чист и јасан изговор сваке речи. Нисамо могао да реагујем кад је већ почео, али, када се завршила Света Литургија, ја му у порти кажем следеће, а то сам чуо од блаженопочившег професора Лазара Милина, још деведесетих година: Када су за певницом више појаца, а међу њима има и свештеник, онда се увек понуди њему да он чита Символ вере. Ако је њих више, онда опет најстаријем, или неком другом од њих. А ако нема свештеника, онда се увек понуди најстарији за певницом, да он чита. И све ово из поштовања чина и година оних за певницом. Он помало стидљиво рече да није знао за ово, да га нису учили ово у школи. Ја му рекох, сад знаш, па учи своје другаре на факултету.

А све ово пишем да бих пренео и осталим, који читају текстове Борбе за веру, да и они науче, ако нису знали за ово правило. Неписано, али усмено, предањем преношено.

Ето, једна мала ствар, али део живота Цркве, који дише Духом Светим и преноси са колена на колено своје бесцен благо.