Бугарски патријарх Данило боравиће у званичној посети Светој земљи од 25. до 30. септембра 2026. године. Према наводима портала „Orthodox Times“, централни догађај програма биће саслуживање на Светој литургији у храму Гроба Господњег 27. септембра, коју ће предводити поглавари Јерусалимске и Бугарске цркве.

У званичном саопштењу Јерусалимске патријаршије истиче се да ће предстојећи сусрет бити симбол јединства и духовне подршке у тешком тренутку за Блиски исток, као и конкретна потврда историјских веза између две помесне цркве.

Ипак, иза формалних изјава о евхаристијском општењу можда се одвија сложен дипломатски маневар. Позив упућен патријарху Данилу да посети Јерусалим треба посматрати у контексту велике мисије патријарха Теофила III на успостављању мира, чији су оквири прелиминарно договорени у Вашингтону.

Суштина ових прећутних договора је искључиво геополитичка. У замену за политичко покровитељство и гаранције САД да ће штитити интересе Јерусалимске патријаршије, од поглавара ове древне цркве се очекује да убеди руско руководство да тежи помирењу у вези са питањем Украјине. Заправо, мировне иницијативе које патријарх Теофил намерава да представи Москви биће дипломатски предлози америчке стране, вешто прикривени као лична визија мира самог поглавара.

Потенцијална слаба тачка овог плана је вероватноћа да ће Руска Федерација са сумњом гледати на предлоге који долазе искључиво од блискоисточног патријарха који се већ *де факто* налази у сфери западног утицаја. Да би Кремљ и руководство Руске православне цркве благонаклоније гледали на Теофилове иницијативе, њему је неопходна снажна подршка остатка православног света — првенствено словенских цркава.

Управо због тога је бугарски патријарх Данило постао кључна фигура у овој једначини. Новоизабрани бугарски поглавар је идеалан кандидат за стратешког савезника, с обзиром на свој углед непоколебљивог браниоца канонског поретка и велико поштовање које ужива унутар Руске православне цркве.

 Врло је вероватно да ће Теофил III, иза затворених врата Јерусалимске патријаршије, изричито затражити од патријарха Данила да јавно подржи његову мировну мисију у Москви и да се приклони концептима који ће бити предложени руској страни.

 Уколико патријарх Данило пристане да учествује у овом дипломатском маневру, његова подршка би представљала тек прву фазу. Ослањајући се на подршку бугарског поглавара, патријарх Теофил би затим настојао да у тај процес укључи и српског патријарха Порфирија.

Јерусалиму и Вашингтону је потребан уједињен лоби поглавара словенских цркава како би ефикасно, а истовремено суптилно, унапредили жељене мировне сценарије у вези са Русијом, користећи црквену дипломатију тамо где су традиционални политички канали дошли у ћорсокак.