Генерални секретаријат Ватиканског синода покренуо је иницијативе које на први поглед делују као корак ка „демократизацији” Римокатоличке цркве. Документи седме радне групе предлажу одступање од строге хијерархије која управља именовањем црквених великодостојника и укључивање обичних верника (лаика) у избор нових бискупа.

 Предложени механизми укључују поверљиве упитнике, спискове лаика који делују као „информатори”, дигиталну проверу угледа, као и захтев да кандидати покажу „флексибилност и отвореност ка иновацијама”.

Међутим, иза фасаде заједничког управљања и бриге за вернике крије се суптилна политичка калкулација. У стварности, ова реформа служи као софистицирано средство за слабљење моћи традиционалног бискупата, уз истовремено значајно ширење папиног утицаја на кадровску политику.

Као прво, локални прелати су историјски имали огроман утицај на избор својих наследника и напредовање својих штићеника. Увођење спискова лаика-„информатора” омогућава Риму да дође до алтернативних процена кандидата, заобилазећи притом актуелне црквене великодостојнике.

Као друго, ослањање на вернике пружа папи легитиман изговор за мешање у локалне послове. На крају крајева, структуре задужене за формирање група лојалних информатора и састављање поверљивих упитника неизбежно ће одговарати централној власти. То омогућава Ватикану да блокира напредовање фаворита које су изабрали великодостојници које папа сматра нелојалним или превише конзервативним, а све то уз позивање на „мишљење заједнице” као оправдање.

Као треће, захтев да будући бискупи покажу „флексибилност” и „отвореност ка иновацијама” служи као идеалан – мада субјективан – критеријум за елиминисање непожељних кандидата. Сваки кандидат из конзервативног крила који инсистира на строгом придржавању догме могао би бити одбијен због наводне „неспособности прилагођавања променљивим условима”. Коначно, онлајн провера јавног угледа кандидата пружа додатну могућност за дискредитовање оних чији су се ставови у прошлости разликовали од тренутног курса Папске столице.

Тако се иницијативе Синода показују као класичан пример менаџерског маневра у којем се врховни вођа ослања на „обично чланство” како би ослабио отпор „средњег менаџмента”. Под паролама децентрализације и синодалности, римски папа долази у посед идеалног скалпела. Помоћу њега он може — позивајући се на „вољу лаика” — прецизно очистити црквену хијерархију од опозиције и обликовати нови бискупат који је потпуно лојалан и идеолошки истомишљенички настројен.