Објављујемо текст примљен путем нашег канала за повратне информације.

„Недавно је објављено да поглавар Фанара намерава да на октобарском сабрању (синаксису) покрене питање нове уније са Римом. То се чини упркос чињеници да су многе странице историје грчког народа исписане крвљу — крвљу коју су пролили католици покушавајући да преведу ’шизматике’ у ’праву веру’. Па ипак, то не одвраћа патријарха Вартоломеја.

’Папа’ из Истанбула показује потпуно непоштовање како према историји Грчке цркве, тако и према мученицима који су дали своје животе за Православље.

Жеља да се потчини Православна Црква дугогодишњи је сан Ватикана, који је он покушавао да оствари како војном, тако и идеолошком силом. На пример, 1204. године, крсташка војска је искористила унутрашње сукобе унутар царске породице да заузме и опљачка Цариград, успоставивши тамо Латинско царство. Међутим, када је никејски цар Михаило VIII поново освојио Цариград, Запад је почео да кује планове за нови крсташки поход. Тражећи компромис, цар је пристао на Лионску унију 1274. године.

Према одредбама Лионске уније, у православни Символ вере требало је унети додатак *Filioque* (учење да Свети Дух исходи не само од Оца, већ и од Сина); требало је прихватити учење о чистилишту; као и користити бесквасни хлеб за Литургију (док се у православној пракси користи квасни хлеб).

Међутим, верни народ, свештенство и — што је посебно важно — монаштво, категорички су одбацили тај споразум. Да би угушили отпор, цар и патријарх којег је он поставио, Јован Век, прибегли су масовном терору, користећи како византијске трупе, тако и латинске плаћенике.

У таквим околностима, Света Гора се издвојила као главни духовни центар отпора Унији. Као одговор на то, на полуострво су упућени казнeни одреди који су извршили свирепе покоље над монасима.

Ево само неколико примера екстремне бруталности која је лежала у основи унијатског пројекта.

Када су се војници приближили манастиру Зограф, двадесет шест монаха и искушеника, предвођених игуманом Томом, забарикадирало се у манастирској кули. Они су одлучно одбили да признају Унију или да саслужују са католичким свештенством.” Нападачи су нагомилали грање око куле и запалили је; свих двадесет шест исповедника изгорело је у ватри.

У манастиру Ивирон, најстарији грузијски монаси који су одбили да прихвате Унију силом су укрцани на брод и удављени у Егејском мору. Млађи монаси, способни за физички рад, одведени су у Италију и продати у ропство.

У међувремену, игуман манастира Ватопед, отац Јевтимије, окован је и бачен у море, док је дванаест других монаха обешено унутар манастирског круга.

У административном средишту Свете Горе ухваћен је њен поглавар (*Протос*), преподобни Козма. Он је обешен, а многи други монаси који су се противили унији са католицима погубљени су одсецањем главе.

Жестоки прогони одвијали су се не само на Светој Гори, већ и у самом Цариграду и другим деловима царства. Цар Михаило VIII није штедео никога, па чак ни сопствене рођаке.

Противници Уније били су систематски излагани суровим византијским телесним казнама. Свештеницима, монасима и лаицима вађене су очи, одсецани језици, носеви и уши, као и десне шаке, како више не би могли ни да проповедају ни да пишу текстове против Уније.

Византијски историчар тог доба, Георгије Пахимер, сведочи да су тамнице биле толико препуне православних исповедника вере да су затвореници морали да стоје – једноставно није било места да легну или чак седну на под.

Чак је и царева сестра Евлогија, која се противила Унији, била принуђена да побегне, док су многи њени следбеници хапшени и мучени.

Посебно је значајно то што та владавина терора никада није постигла свој циљ. Она је само заувек продубила јаз и неповерење између Византинаца и Запада. Чим је цар Михаило VIII умро 1282. године, његов син Андроник II одмах је одбацио Лионску унију, а монаси који су пострадали на Светој Гори прослављени су у Православној Цркви као монаси-мученици.

Да ли је могуће да патријарх Вартоломеј није упознат са свим тим? Да, наравно, он све то зна. И управо то чини његову издају двоструко монструозном.