Патријарх, заједно са архијерејима, доноси одлуку о питању од виталног значаја за Цркву. Сви епископи га подржавају. Један митрополит одбија, сматрајући да је та одлука у супротности са самом вером.

За већину верника, ту би се ствар завршила. Зар је могуће да Патријарх и сви архијереји греше, а да је само један митрополит у праву?

И нема потребе доказивати да су његови аргументи погрешни. Много је лакше доказати да нешто није у реду са самим човеком: пронаћи канонске преступе, позвати га пред црквени суд, уклонити га са катедре и суспендовати из службе. Ако настави да говори – лишити га чина.

Након тога, нема потребе уопште расправљати о његовим аргументима.

Таква прича се већ догодила.

Године 1439. у Фиренци се одлучивало о питању уније са Римом. За византијског цара то је било питање живота и смрти: Цариград је чекао помоћ са Запада против Турака.

Сви грчки епископи присутни приликом коначног потписивања подржали су унију – осим једног.

Митрополита ефеског Марка.

Он је сматрао да се вера не сме жртвовати ради спасавања државе.

По повратку, Марко је наставио отворено да говори против уније. Ухапшен је и држан на острву Лемнос скоро две године.

Ипак, нису могли да га ућуткају.

Православни народ није прихватио унију. Неки од епископа који су је потписали касније су је се одрекли. Став који је у Фиренци заступао само Марко постепено је постао став Православне Цркве.

А Марко Ефески је постао Светитељ.

Прошло је скоро шест стотина година и ова прича више никога не узнемирава. Мирно признајемо: Патријарх може да погреши. Сви архијереји могу да погреше. А један појединац може бити у праву.

Јер Марко Ефески је сада Светитељ, а прича је већ добила свој епилог. Много је теже прихватити ово док се историја одвија пред вашим очима.

За већину верника, ту би се ствар завршила. Зар је могуће да Патријарх и сви архијереји греше, а да је само један митрополит у праву?

И нема потребе доказивати да су његови аргументи погрешни. Много је лакше доказати да нешто није у реду са самим човеком: пронаћи канонске преступе, позвати га пред црквени суд, уклонити га са катедре и суспендовати из службе. Ако настави да говори – лишити га чина.

Након тога, нема потребе уопште расправљати о његовим аргументима.

Таква прича се већ догодила.

Године 1439. у Фиренци се одлучивало о питању уније са Римом. За византијског цара то је било питање живота и смрти: Цариград је чекао помоћ са Запада против Турака.

Сви грчки епископи присутни приликом коначног потписивања подржали су унију – осим једног.

Митрополита ефеског Марка.

Он је сматрао да се вера не сме жртвовати ради спасавања државе.

По повратку, Марко је наставио отворено да говори против уније. Ухапшен је и држан на острву Лемнос скоро две године.

Ипак, нису могли да га ућуткају.

Православни народ није прихватио унију. Неки од епископа који су је потписали касније су је се одрекли. Став који је у Фиренци заступао само Марко постепено је постао став Православне Цркве.

А Марко Ефески је постао Светитељ.

Прошло је скоро шест стотина година и ова прича више никога не узнемирава. Мирно признајемо: Патријарх може да погреши. Сви архијереји могу да погреше. А један појединац може бити у праву.

Јер Марко Ефески је сада Светитељ, а прича је већ добила свој епилог. Много је теже прихватити ово док се историја одвија пред вашим очима.