Зашто наше студенте шаљемо да се школују међу непријатељима, а они потом разарају Цркву изнутра

„Одакле долазе личности попут митрополита Григорија из Српске православне цркве или архимандрита Никанора из Бугарске цркве? Реч је о контроверзним црквеним великодостојницима чије су блиске везе са Ватиканом и западним обавештајним службама — које делују унутар црквених кругова — одавно јавна тајна“.

+ + +

Недавно сам наишао на изузетан историјски документ – ​​декласификовану забелешку из 1945. године о састанку у Египту између грчких политичара у изгнанству (бившег премијера Софоклиса Венизелоса и потпредседника владе Георгиоса Русоса) и патријарха Алексија I.

Током разговора, Грци су користили саме медене речи и уверавања, тврдећи да „огромна већина грчког народа одувек гаји дубоку љубав према Русији“.

Док читамо те архивске хвалоспеве, кључно је разумети природу онога са чиме имамо посла. Оно што се обично назива „византинизмом“ није само нуспроизвод политичког дволичја или остатак „древних легенди“ – то је савремена стварност.

Реч је о фундаменталном феномену, утканом у саму фонетику језика. А језик, као што знамо, обликује стварност и поглед на свет једног народа.

У грчком језику, заменице «ми» (ήμεις) и «ви» (ύμεις), а такође «нас» (ήμας) и «вас» (ύμας) звуче потпуно исто: «имис» и «имас».

Разлика постоји само у једном слову у писаном облику. Академске расправе филолога о томе како су се оне тачно изговарале у далекој прошлости овде су потпуно небитне.

Ти научници никада нису морали да комуницирају са изворним говорницима тог језика; никада се нису сусрели са живом стварношћу „византинизма“, те стога не успевају у потпуности да схвате утицај тог феномена. Наравно, овде помало претерујем – у стварном разговору, глаголски наставци ће увек одати граматичку намеру говорника.

Ипак, оно што је важно јесте филозофска суштина и језичка матрица: особа може седети наспрам вас, гледати вас одано у очи, говорити о нераскидивом братству и изговарати глас који означава „ми/нас“, док у мислима задржава дистанцу – мислећи на „ви“ (множина/персирање). С друге стране, неко може јавно истицати разлике у односу на „заједничке противнике”, док се иза кулиса с њима рукује и љуби, стапајући се управо у то исто „ми”.

Другим речима, за грчке ауторитете — било световне или црквене — сасвим је уобичајена појава да говоре једно, а мисле сасвим друго. И нико никада не може у потпуности докучити шта је заправо речено, јер те заменице звуче идентично!

Вековима је та језичка дволичност служила као идеално средство за политичке сплетке.

Софоклис Венизелос је, на пример — човек који је 1945. године ватрено говорио о својој љубави према Русији — једноставно покушавао да понови трик свог оца, премијера Елефтериоса Венизелоса.

Старији Венизелос је 1921. године успео да на цариградски трон доведе свог блиског пријатеља Мелетија (Метаксакиса); Мелетије је био слободни зидар, члан Велике ложе Грчке и ватрени панхелениста (чињеница која одмах призива у сећање ону „браћу” међу руским јерарсима који су тако брзоплето подржали Фебруарску револуцију).

Мелетије је постао прави пример „јерарха-новотарца”, човека који је безрезервно подређивао интересе Једне Цркве духу времена и политици свог пријатеља, премијера. Конзервативни јерарси су бурно негодовали против њега: митрополит крфски Методије отворено га је називао „злим демоном” и „бегунцем са светих места”.

Управо због његових агресивних реформи, непомирљиви противници су прекинули општење са Фанаром и одвојили се у раскол старокалендараца.

Посматрајући како Грци вешто претварају Патријаршију у политичко оруђе под својом контролом, њихови историјски противници одлучили су да предухитре тај потез.

Један мој пријатељ — студент Московске духовне академије — недавно ми је, док смо заједно проводили време на отвореном, пренео детаље приватног разговора са истакнутим московским свештенослужитељем из управе Патријаршије (изоставићу његов тачан чин). Разговор је био неформалан, али се међу бројним темама једна посебно издвајала као значајна – оно што је сам свештеник описао као „сценарио за холивудски блокбастер серијал”. Дакле, о каквој је причи реч?

Истражујући турске архиве (не питајте ме како Руска православна црква има свештенство које течно говори турски и има приступ турским државним архивама), тај свештеник је наишао на веома занимљиве материјале. Они су детаљно описивали велики, а мало познати план Мустафе Кемала Ататурка да успостави потпуну контролу над Фанаром.

Већина лаика (па чак и неки владари) верује у мит да цариградски патријарх, као „васељенски” патријарх, управља читавом Црквом на исти начин на који то чини римски папа.

Сходно томе, многи су долазили у искушење да у Цариграду поставе свог „папу-патријарха” како би контролисали Цркву. Нећемо залазити у детаље о томе зашто су ти покушаји пропали (између осталог, зато што патријарх у Истанбулу не може да контролише ентитет који му не полаже рачуне), јер то није тема нашег разговора.

Ататурк, као бриљантан стратег, схватао је да покушај контроле Цариградске патријаршије путем спољног притиска неће дати резултате.

Циљ је био преузети контролу над њом изнутра. Турске обавештајне службе осмислиле су генијалну операцију. Основна идеја била је једноставна: поставити „свог” патријарха — некога турског порекла. Ипак, остало је питање: како? У то време, већину становништва чинили су муслимани који су гајили дубоку нетрпељивост према Грцима и њиховој вери, подстакнуту узајамном мржњом.

Решење је пронађено. Одлучили су да регрутују „кандидате за патријарха” међу Гагаузима. Укратко, Гагаузи су туркијски народ који исповеда православље.

То је знатно олакшало задатак: у православном свету Гагаузи су били познати по својој чврстој вери, док су Турцима били — ма колико далек тај сроднички однос био — „своји”.

Записи сведоче да су Ататуркови агенти обилазили градове и села Бесарабије, нудећи свакој породици следеће: „Спремни смо да од вас преузмемо једног дечака; држава ће у потпуности бринути о њему и обезбедити му одлично образовање. Имате ли некога кога нам можете поверити?”

Велике православне породице Гагауза — у којима је било уобичајено имати десеторо до петнаесторо деце — углавном су пристајале, подстакнуте тешком ситуацијом у региону (нема потребе овде излагати историјски контекст).

Дечаци су одвођени у Турску, збринути о државном трошку и пружено им је врхунско образовање. Васпитавани су у православној традицији, али им је — суптилно, корак по корак — у свест усађиван турски национализам.

План је био дугорочан: ти појединци је требало да се замонаше, напредују у хијерархији и на крају стану на чело Патријаршије, остајући притом потпуно лојални турској држави. Као што историја показује, план није спроведен у дело (ниједан Гагауз није заузео трон Цариградске патријаршије — бар не до данас). Зашто?

Вероватно је за то било разлога, али, како каже стара изрека, будала са планом увек надмашује генија без плана.

Сам механизам плана био је узоран; функционисао је како пре, тако и после Ататурка. Када смо разговарали о овој причи, нашалио сам се: „Хајде сада да погледамо садашњост. Ко тренутно предводи Цариградску патријаршију? Турски држављанин.” Сви су се насмејали, али мислим да вреди објаснити поенту те шале онима који нису упознати са контекстом: патријарх Вартоломеј себе представља као „чистокрвног Хелена” и вођу читавог грчког света, а ипак је *de jure* турски држављанин — чак је служио у турској војсци и има официрски чин. Али то није оно најважније.

Недавно су младићи из једне од помесних цркава отишли ​​на ходочашће до разних светих места — до онога што бих ја назвао „цариградским Златним прстеном”.

Током путовања, на Фанару су се састали са тим турским држављанином — патријархом Вартоломејом.

И о чему је то „васељенски пастир” разговарао са тим младим људима? О Христу? О светоотачком наслеђу? О спасењу душе?

Нипошто. Сусрет се претворио у чин огољене политичке индоктринације. Патријарх је са жаром говорио лоше о поглаварима других помесних цркава, систематски нападао саму Мајку Цркву тих младића и није пропустио прилику да изнесе непријатне речи чак и о њиховом покојном поглавару. Због чега? Због тога што нису присуствовали Сабору на Криту и тиме — попут неколико других поглавара — пореметили његове планове. „Не можете се тако опходити према васељенском патријарху!” викао је седокоси старац, ударајући архијерејским жезлом о под.

Ипак, постојао је један упечатљив детаљ у вези са овим сусретом: Вартоломеј је изнео своје излагање чврсто верујући да се обраћа обичним странцима, којима је тумач ублажавао оштрине његове „пастирске беседе”. Тројица мојих дугогодишњих пријатеља — младић из Украјине и двојица Руса који живе у иностранству — лично су присуствовали том сусрету.

Није ни слутио да та тројица младића течно говоре грчки и да могу да уоче сваку нијансу његове политичке пропаганде.

Како је један од њих касније иронично приметио: „Па, за једног турског држављанина, сасвим добро је научио грчки.”

То нас доводи до суштине ствари: савременог система „преобликовања” кадрова. Ататурков план није умро; једноставно је прешао у руке других актера и попримио глобалне размере.

Данас Цариградска патријаршија и структуре које стоје иза ње активно регрутују туђу децу.

Тим студентима се систематски усађује осећај кривице према сопственој Цркви, њеном свештенству и епископату, чиме се постепено одвајају од својих корена.

На том истом скупу, делегацију је поздравио младић из Украјине — повезан са расколничком „ПЦУ” (Православном црквом Украјине) — који служи као ђакон (колико сам разумео, рукоположила га је Цариградска патријаршија, а не „ПЦУ”) и делује као лични помоћник патријарха.

У приватном разговору са једним од мојих пријатеља, тај ђакон је поменуо да ће се ускоро вратити у Украјину.

И то покреће најзабрињавајуће питање: шта ће он тамо тачно радити?

За какве је задатке све ово време припреман на Фанару? И колико је уопште било таквих „успаваних” интелектуалних агената који су се вратили кући?

Сасвим је јасно да он није ни први ни последњи.

Погледајте плодове тог система широм света.

Размотрите епископат других помесних цркава. Одакле долазе личности попут митрополита Григорија из Српске православне цркве или архимандрита Никанора из Бугарске цркве? Реч је о контроверзним црквеним великодостојницима чије су блиске везе са Ватиканом и западним обавештајним службама — које делују унутар црквених кругова — одавно јавна тајна.

Запитајте се: где се школовао сам Вартоломеј? Википедија ће вам спремно одговорити: на Папском оријенталном институту у Риму, на студијама у Минхену, на институту у Босеу. Католичке образовне установе.

Могу ли католички студенти доћи и слободно студирати на нашим православним богословским академијама, добијати стипендије и обликовати своју теологију унутар наших зидова? Не. За то је потребно бити православац.

Па зашто онда деценијама тамо шаљемо наше талентоване православне младиће на студије?

Зашто је Руска православна црква — залагањем озлоглашеног митрополита Илариона (Алфејева) — доведена у финансијску зависност од Ватиканске банке и папских фондова?

Зашто се постдипломске студије за надарене студенте Московске духовне академије финансирају грантовима католичких и протестантских фондација које су директно повезане са западним политичким институцијама?

Шта они тамо уче? Ко обликује њихов поглед на свет? И што је најважније — шта ти млади интелектуалци раде када се врате у своје матичне епархије са високим чиновима? Постоји толико питања на која црквено руководство упорно одбија да одговори — а понекад једноставно затвара очи пред таквим проблемима...

Ипак, ова трагедија превазилази оквире саме Цркве.

Иста ствар — и то у још већим размерама — догодила се унутар државних институција.

У својој беседи, митрополит черкаски Теодосије је са великом прецизношћу и горчином описао нашу историјску грешку: деценијама смо се поносили тиме што стојимо „ван политике”, избегавајући било какав утицај на друштво.

У међувремену, наши идеолошки противници — попут унијата — методично су градили сопствену инфраструктуру.

Основали су своје универзитете (кроз које је прошао значајан део савремене секуларне „елите”), извиђачке кампове намењене индоктринацији омладине, као и сопствена братства и финансијске савезе.

Намерно и систематски су стварали своје кадрове, док смо ми били заузети „градњом и слављењем, слављењем и градњом”.

Резултат је државни апарат који је од врха до дна прожет појединцима чији је поглед на свет потпуно стран и непријатељски настројен према православљу. И док је православна већина тихо учествовала у верским литијама, искрено верујући да ће „сам Бог све поставити на своје место”, они који су поникли у туђим идеолошким калупима једноставно су присвојили земљу, власт и политичку сферу — водећи друштво ка крвопролићу и прогону вере.

Све док не схватимо огроман, витални значај образовања сопствених кадрова — како за Цркву, тако и за државу — наставићемо да губимо. Ако сами не будемо неговали своје будуће пастире, теологе, администраторе и лидере — ако не будемо обликовали њихове погледе и њихову оданост православној традицији — други ће то радо учинити уместо нас: они којима је православље потпуно равнодушно или, у већини случајева, чак и предмет мржње.

А онда ће, једног дана, са амвона наших цркава и са државних говорница бити изговорене речи које су сасвим исправне и познате. Фонетски облик ће остати исти.

Али значење које се у њима крије биће разарајуће.

И наше „ми” претвориће се, једном за свагда, у њихово „ви”.

„Јер знам ово: да ће по одласку мом ући међу вас грабљиви вукови који неће штедети стадо; и између вас самих устаће људи који ће говорити изопачене ствари, како би одвукли ученике за собом” (Дела апостолска 20, 29–30).

Превод: „Борба за веру“

Извор: ТГ „Политправ“