Екуменизам, који је однео превагу на Другом ватиканском концилу шездесетих година прошлог века, више није само синтеза хришћанских деноминација; он сада представља доктрину сједињавања са нехришћанским и антихришћанским религијама, укључујући и отворени паганизам.

Упечатљив пример тога јесте обред који је папа Фрања предводио у част идола Пачамаме – „америндијске Кибеле” – током Синода о Амазонији 2019. године; чудном коинциденцијом, свега неколико дана пре почетка синода, у близини римског Колосеума, уз одобрење Ватикана, подигнута је статуа паганског бога Молоха.

Надбискуп К. М. Вигано – истакнути критичар папе и бивши ватикански званичник – такође се огласио поводом такозване пандемије, описујући је као планирану операцију осмишљену ради успостављања потпуне контроле и „здравствене диктатуре”, са циљем наметања одређених мера – што представља „узнемирујући увод” у спровођење предстојећих планова глобалне владе која је „ван сваке контроле”.

Неки и даље сматрају да је екуменизам пуко уједињење хришћанских деноминација — конкретно православаца, католика и протестаната. Овакво схватање је дубоко погрешно и одавно превазиђено.

Још средином шездесетих година прошлог века, Други ватикански концил донео је праву револуцију у доктрини. У њеној основи била је тврдња да Свети Дух може деловати изван Цркве. Ово модернистичко учење — које подрива један од темеља хришћанске догме — изложено је у кључним документима Концила, као што су *Догматска конституција о Цркви* и *Декларација о односу Цркве према нехришћанским религијама*.

Према документу о Цркви (одељци 13–16), Концил објављује да сви они који су „Божјом милошћу позвани на спасење” — укључујући хришћане, Јевреје и муслимане који признају Творца, па чак и оне који тек трагају за Богом — „припадају католичанском јединству Божјег народа” (тј. Васељенској цркви) или су са њим повезани на различите начине.

Тврдња да дарови Светог Духа могу деловати изван граница Цркве — уз истовремено признавање да они ипак потичу од Христа — доводи до радикалног замагљивања црквених граница, чиме се заправо разара свака кохерентна еклисиологија.

Поменуто учење Другог ватиканског концила поново се износи у Католичком катекизму (1992) и у књизи папе Јована Павла II *Прећи праг наде* (1994) – при чему оба извора одражавају званични став Ватикана.

Другим речима, савремени паписти замењују учење Светих Отаца о спасењу у Христу доктрином о наводном јединству са Христом оних који свесно одбацују и Његову Благу вест и Њега самог – Богочовека. То се не може описати другачије него као демонска замена суштинског значења хришћанског учења.

Данас, кроз деловање папе Фрање, истински демонска, сатанска природа екуменистичке доктрине постаје очигледна истина.

Неопаганизам служи као мост који повезује лажно „хришћанство” екумениста са отвореним сатанизмом.

Управо је папа Фрања учинио дрзак покушај да споји своје јеретичко „хришћанство” са отвореним паганским идолопоклонством, заправо оживљавајући унутар Ватикана древни култ „Мајке богова” – Кибеле.

Као што је познато, култ Кибеле — чији се храм у античко доба налазио на самом Ватиканском брежуљку — пренет је у стари Рим из Фригије. Овај култ је званично признат у Риму 204. године пре нове ере. Међутим, римски Сенат је убрзо донео посебан декрет којим се римским младићима забрањивало да постану свештеници Кибеле, будући да су током обреда себи наносили тешке повреде — чак и до нивоа самокастрирања — након чега су облачили женску одећу.

Након те одлуке Сената, свештеници овог култа регрутовани су искључиво из редова странаца.

Што се тиче папе Фрање, он је, као што је познато, иницирао обред поштовања „индијанске Кибеле” — Пачамаме, „Мајке света” — у самом Ватикану, током Синода бискупа за пан-амазонски регион. Пред тим идолом одржана је молитвена служба, која је укључивала и молитву упућену Пачамами (Пачамами се поклонио и садашњи папа Лав – нап. „Борба за веру“).

Молитва Пачамами једна је од три молитве садржане у публикацији Италијанске бискупске конференције. Прва је молитва Једном и Троједином Богу, којом је папа Фрања закључио своју енциклику *Laudato si’* из 2015. године. Друга је текст који почиње речима „Узми осмех” (који су разни италијански веб-сајтови годинама приписивали Махатми Гандију – личности која, наравно, нема никакве везе са католицизмом).

Након Синода о Амазонији појавила се онлајн петиција којом се осуђују „светогрдна и празноверна дела” папе Фрање, а коју је потписало више од 100 припадника католичког клира и учених лаика. Аутори су позвали поглавара Католичке цркве да се „јавно и недвосмислено покаје због тих грехова и свих јавних увреда које је нанео Богу и истинској вери”. Документ се изричито позива на „дела светогрђа” која је папа починио током Синода о Амазонији, а међу којима се посебно истиче одавање поштовања паганском идолу Пачамами. Аутори тврде да је папа тим чином оскрнавио гробове мученика и Базилику Светог Петра.

Предводник опозиционог покрета против папе — појаве без преседана у римокатолицизму — тренутно је бивши ватикански званичник Карло Марија Вигано (који је недавно екскомунициран због оштрих критика упућених актуелном папи и политици Ватикана уопште); он, између осталог, оптужује Фрању да фаворизује сексуалне мањине.

Ова последња тврдња у потпуности одговара стварности. Папа је свој мандат започео сензационалном изјавом — „Ко сам ја да судим хомосексуалцима?” — изражавајући уверење да и сексуално девијантне особе „имају право на породицу” и заправо се залажући за легализацију истополних заједница. Током свог понтификата, више пута је организовао сусрете са представницима ЛГБТ заједнице, укључујући и трансвестите.

Истовремено, велики публицитет добила је његова осуда упућена једној Италијанки, мајци многобројне породице, када је изјавио да „католици не треба да се размножавају као зечеви”. Тиме се надовезао на уобичајену реторику заговорника абортуса и „права малолетника” која се тиче „одговорног родитељства”.

Када се ове чињенице упореде са склоношћу ка сексуалним изопаченостима међу свештеницима древног култа Кибеле, Фрањина зближавања са сексуалним мањинама — која чак и многим римокатолицима делују чудно и неприхватљиво — постају сасвим разумљива. Посматрани у контексту његових неопаганских „склоности”, ови поступци заузимају своје „право” место у процесу отпадништва који он предводи — односно, у свесном и систематском напуштању чак и оних остатака хришћанства које су римокатолици донедавно чували.

„Шлаг на торту” је, могло би се рећи, индиректни омаж картагинском Молоху — маскиран у „реконструкцију” — путем статуе недавно постављене у близини римског Колосеума; према наводима римске полиције, овај потез није се могао догодити без координације са Ватиканом. Овај догађај се одиграо (уз значајну подударност!) свега девет дана пре почетка Синода о Амазонији. Побожни католици, а још више православни хришћани, ово доживљавају као чин отвореног богохуљења и увреду за древне хришћанске мученике који су мучени и убијени у Колосеуму.

Као што је познато, древна статуа Молоха коришћена је за људске жртве: у њеном стомаку налазила се пећ у којој су жива одојчад спаљивана до смрти.

Док је култ Кибеле био — бар неко време — прихваћен у Риму, Картагина је била непријатељ са којим је Римско царство водило рат. Картагинска цивилизација, древни ривал Рима, углавном се сматра сатанском, а победа Рима у Пунским ратовима тумачи се као испуњење мисије *катехона* („Оног који задржава”) — чак и у предхришћанско доба (Према Другој посланици Солуњанима 2,7, „Онај који задржава” јесте онај који спречава долазак Антихриста на свет — мисија која је, према различитим тумачењима, припадала Римском царству и његовим наследницима: Византији и Московском царству.)

Тако Свети Марко Ефески наводи:

„Прекинули смо везе са Латинима из јединог разлога што су они јеретици. Стога је потпуно погрешно сјединити се са њима.”

 А велики српски светитељ, преподобни Јустин (Поповић), сведочи:

 „Екуменизам је заједничко име за све облике псеудохришћанства и све псеудоцркве Западне Европе. Он оличава суштину свих врста хуманизма, са папизмом на челу. А за све то постоји заједнички јеванђелски назив: јерес.”

Могло би се навести још много таквих изјава Светих Отаца.

+ + +

Али вратимо се Карлу М. Вигану. Као критичар савременог католицизма — који, по његовом мишљењу, више није хришћанство — он се огласио и поводом теме ковида-19.

У мају 2020. године написао је отворено писмо под насловом „Апел Цркви и свету — католицима и људима добре воље”. У њему се осврнуо на такозвану пандемију, коју је сматрао планираном операцијом усмереном на ограничавање слобода, укључујући и кршење верских права католика (првенствено права на присуствовање црквеним службама). Иза свега тога стоје планови глобалне елите да успостави јединствену државу и светску владу.

„Постоје веома озбиљни разлози за веровање да, на основу званичних података о ширењу епидемије коронавируса и броју смртних случајева, постоје снаге заинтересоване за стварање панике међу светском популацијом ради једног циља: трајног наметања неприхватљивих облика ограничавања слобода, контроле над појединцима и праћења њиховог кретања.” „Под изговором епидемије ковида-19, у многим случајевима су прекршена неотуђива права грађана, а њихове основне слободе — укључујући слободу вероисповести, изражавања и кретања — несразмерно су и неоправдано ограничене. Увођење ових мера представља алармантан увод у успостављање глобалне владе која би била ван сваке контроле”, наводи се у писму. Надбискуп је индиректно критиковао поступке папе, који је попустио пред световним властима и наредио ограничења — или чак забране — присуствовања људи црквеним службама. Такође је захтевао укидање ограничења за католике вернике.

Карло Вигано не посматра папу Фрању само као личног противника, већ као непријатеља целокупне католичке вере, па и читавог човечанства, с обзиром на то да иде наруку плановима глобалне елите.

Слична тумачења планова који се крију иза назива „Велико ресетовање” износили су – и настављају да износе – бројни промишљени и искусни стручњаци широм света. Медији и интернет платформе под контролом глобалне елите упућивали су им уобичајене оптужбе, тврдећи да су ти стручњаци вођени „теоријама завере”.

Међутим, када се на овакав начин огласи истакнути ватикански великодостојник, истрошени аргумент о „теорији завере” више не пије воду.

Будући да архитекте „Великог ресетовања” контролишу простор дигиталних информација (интернет, друштвене мреже и платформе као што су Twitter, YouTube итд.), огромна већина материјала који се односи на јавне изјаве и апеле Карла Вигана једноставно бива блокирана.

Још један важан одломак из отвореног писма К. М. Вигано, у писму упућеном Трампу:

„Циљ ’Великог ресетовања’ је здравствена диктатура усмерена на наметање одређених мера, прикривених примамљивим обећањима о универзалном дохотку и отписивању личних дугова.

Цена ових уступака Међународног монетарног фонда биће одрицање од приватне својине и учешће у програму вакцинације против вируса Ковид-19 и Ковид-21, који промовише Бил Гејтс у сарадњи са великим фармацеутским компанијама. Поред огромних економских интереса који покрећу заговорнике ’Великог ресетовања’, спровођење вакцинације биће праћено захтевом за увођење здравствених пасоша и дигиталних личних докумената, након чега ће уследити праћење контаката целокупне светске популације.

Они који одбију ове мере биће затворени у логоре или стављени у кућни притвор, а сва њихова имовина биће конфискована.

Господине председниче, верујем да сте већ свесни да ће у појединим земљама ’Велико ресетовање’ бити покренуто између краја 2020. и првог квартала 2021. године. У ту сврху планирана су нова затварања (локдауни), званично оправдана наводним другим и трећим таласом пандемије.

Добро сте упознати са тактикама које се користе за сејање панике, легитимисање драконских ограничења личних слобода и намерно изазивање глобалне економске кризе. Како су то замислили њени творци, ова криза треба да учини прелазак нација на ’Велико ресетовање’ неповратним, чиме би се задао коначни ударац свету чије само постојање — па чак и сећање на њега — они желе потпуно да избришу.”

Као што видимо, „дубока држава” је у свом арсеналу за рат против човечанства, поред вируса Ковид-19, имала и вирус Ковид-21. Ако затреба, биће ту и других „Ковида”...

Православни светитељи су често указивали на антихришћанску природу папизма и екуменизма.

Превод са руског и приређивање: "Борба за веру"