„Оно што ме највише брине тиче се будућности. Ако се овај историјски образац настави, Антихрист ће се појавити као коначни хегемон. Он ће ширити своју религију посредством првосвештеника. Током Христовог земаљског живота, првосвештеници су Га осудили, док је римска власт извршила пресуду. Страхујем од понављања тог сценарија у последњим временима“.

+ + +

У оквиру Цариградске патријаршије појавио се низ екуменистички настројених патријараха

Када се историја упореди са савременим догађајима, на видело излази нешто изузетно опасно – ако не и катастрофално, или, да употребимо црквени језик, есхатолошко. И теологија и историја су егзактне науке, под условом да човек не почне да се додворава моћницима овога света. Ако се тај страх одбаци и догађаји сагледају онаквима какви заиста јесу, уочава се образац који се понавља – образац који се понављао током 1.500 до 1.700 година. То се дешавало стотинама пута у прошлости, а дешава се и сада. Реч је о утицају који хегемон врши на Цркву.

Тај утицај се одвијао у две фазе. Током епохе Римског (Византијског) царства, цар-хегемон је могао бити или православан или јеретик. Под влашћу православног цара сазивани су сабори који су усвајали православне одлуке. Под влашћу цара-јеретика, сабори су доносили одлуке у корист јереси, и ништа унутар Цркве није могло то да спречи – ни светитељи, ни молитве, ни људски напори. Све док на престо не би ступио православни цар, Црква није могла да савлада јерес коју је подржавао владајући цар. Историја је забележила стотине јереси, али оне које је подржавао цар представљале су посебно озбиљну претњу по Цркву. Када би нека јерес постала „јерес хегемона” – при чему владар именује патријархе и епископе – постајало је немогуће борити се против ње унутрашњим црквеним средствима. Једини излаз била је молитва за долазак православног цара. Када би се такав владар појавио – на пример, Теодосије Велики – јерес би се повукла, а православље би тријумфовало. То намеће кључно питање: ко данас игра улогу цара? Након пропасти царства, место православног или јеретичког цара најпре је заузео турски султан, а потом и такозвана „дубока држава”. Тачно идентификовање ко стоји иза овог ентитета је сложена ствар, па га називам „Велики брат“. Он игра исту улогу коју је некада имао цар, диктирајући своју вољу. Ако је хегемон јеретик, он промовише своју јерес; ако је православан, он промовише православље.

Глобални хегемон се појавио релативно касно. У 16. веку, са формирањем колонијалних империја, „колективни Запад“ је први пут преузео ову улогу. Енглеска, Француска, Шпанија, Португал и Холандија су ратовале међусобно, али су колективно доминирале светом. То је био облик колективне моћи којим су управљале европске империје. У 20. веку, ова коалиција је стекла јасног лидера – Сједињене Државе – посебно после 1945. године. Од тада је „Велики брат“ једна држава. Да ли је православан? Не. Сходно томе, у складу са овим историјским обрасцем, он је обавезан да промовише сопствену јерес. По мом мишљењу, управо се то дешава.

 Светски савет цркава – који сматрам носиоцем тренутне јереси екуменизма – основан је 1948. године. Исте године, тврдим, Сједињене Државе су успоставиле контролу над Константинопољском патријаршијом. Не сматрам ову подударност случајном; по мом мишљењу, она се подудара са логиком, историјом и теологијом.

Како се може одупрети овој јереси? Ко је пао под њен утицај? Пре свега, Константинопољска патријаршија, која је, по мом мишљењу, служила као главна покретачка снага екуменизма од 1948. Кроз историју, овај трон је заузимао посебно велики број патријараха које сматрам јеретицима. Њихове промене уверења нису биле случајне; постављали су их цареви који су се придржавали одређене јереси, посебно да би спровели царску агенду. То је довело до читавих низова патријараха – аријанаца, монотелита, иконобораца и заговорника екуменизма. Сматрам да данас постоји низ екуменистички оријентисаних патријараха који је започео 1948. године. Актуелни патријарх је трећи у том низу. Потенцијални наследници – Елпидофор и Емануил – по мом мишљењу су такође загрижени екуменисти. То намеће питање: шта чини Бугарска црква улазећи у дијалог са онима који би се могли сматрати јеретицима?

Када по навици говоримо „Цариград” уместо „Истанбул” или помињемо „Васељенског патријарха”, ми учествујемо у колективној самообмани

Хришћани немају право да суде човеку као појединцу. Патријарх Вартоломеј је слуга Божји и Господ је тај који ће му судити. Он није мој слуга, стога није на мени да му судим. Мој суд о некој особи као појединцу не значи ништа. Међутим, он такође обавља дужност патријарха. Ако у том својству чини злочине против Цркве, више није реч о његовим личним гресима – стварима о којима би требало да ћутимо. Ми немамо само право, већ и дужност да осудимо такве поступке. Апостол Павле нас позива да разобличавамо бесплодна дела таме.

У такве поступке убрајам, пре свега, екуменизам, који сматрам тешким злочином против Цркве и јересју.

Друго, „фанарски папизам” – патријархов покушај да успостави власт над Васељенском православном црквом.

Треће, хеленофилетизам. То се односи на погубно пренаглашавање грчког елемента, које се испољава у црквеној јерархији и језику. Говорим о грчком колонијализму унутар Цркве, а не о световној историји.

Бугари су то болно искусили.

Током османског периода, Бугарска патријаршија је укинута, епископат је насилно хеленизован, а бугарски народ је дуго био лишен епископа који су говорили језиком који могу да разумеју. Сеоски свештеник је могао да поучава људе свакодневном моралу, али стратешко вођство припадало је епископу. Ако је епископ странац са којим се не може комуницирати, народ губи историјско памћење, националну свест и осећај за перспективу. Стога је црквени језички и хијерархијски империјализам посебно озбиљно питање за Бугарску цркву.

Поред тога, сматрам раскол у Украјини тешким и крвавим злочином против Цркве, као и ударцем на саборност и аутокефалност. Бугарска, Руска, Српска, Румунска, Грузијска и друге Цркве су аутокефалне. Међутим, у документу који се тиче украјинске црквене структуре, коју је успоставио патријарх Вартоломеј, постоји кључна нијанса. Како ја то видим, та структура је аутокефална само на папиру, док патријарх Вартоломеј заправо делује као њен поглавар. То је противречност. Ако је нека Црква аутокефална, Фанар не може бити њен поглавар. Оно што се догодило у Украјини доживљавам као обману. Формулације у Томосу за Украјину такође подразумевају да и други патријарси — укључујући бугарског — морају признати Вартоломеја као поглавара. То представља задирање у аутокефалност свих помесних цркава и рушење саборног начела.

Стога смо дужни да осудимо такве поступке. Ћутање и жеља да се додворимо Фанару штете и Цркви и Бугарској. Нажалост, такво понашање видим и код Светог синода и код бугарског патријарха.

Сматрам да смо, донекле, заробљеници погрешног тумачења црквене историје. Недостаје нам поуздана историја Цркве. И сам сам некада другачије размишљао. Чак ми и изрази које тренутно користимо делују противречно. Патријарха називамо „Васељенским”, иако је — колико разумем речи Светог Григорија Великог — присвајање такве титуле још у 6. веку осуђено као сатанска гордост. Називамо га „Константиниопољским”, иако град под именом Константинопољ више не постоји. Сваки пут када по навици кажемо „Константинопољ” уместо „Истанбул” или „Васељенски патријарх”, по мом мишљењу, учествујемо у колективној самообмани. То правдамо учтивошћу, а заправо се навикавамо на неистину. И сам патријарх је одрастао у тој традицији и сматра је нормалном.

Светско Православље се не може поистоветити искључиво са Византијом и грчким народом.

Зашто је наша црквена историја таква каква јесте? Када се појавио западноевропски глобални хегемон, на Западу су основани универзитети, штампане су књиге, а рукописи су проучавани и објављивани. У то време, бугарске земље су биле под османском влашћу и нису учествовале у том раду. Западни научници су прикупили огромну грађу вредних чињеничних истраживања, али им је, по мом мишљењу, недостајао православни критеријум. Касније смо почели да градимо сопствено православно схватање црквене историје на темељу њихових радова, иако су ми се темељи тих радова чинили непоузданим. Тако је настало оно што се назива „западно ропство теологије”.

Постоји, међутим, и други облик ропства: хеленофилетски. Ми тумачимо црквену историју кроз призму грчког црквеног империјализма. Идеја о обнови Римског (Византијског) царства као грчке националне државе – „Мегали идеја” – чини ми се као опасна утопија. Њени заговорници поистовећују грчки језик Светих Отаца са пројектом грчке државе, понашајући се као да чињеница да су Оци писали на грчком подразумева да њихово наслеђе припада грчком царству. Таква веза не постоји. Језик теолошких списа је једна ствар, а државни пројекат сасвим друга.

По мом мишљењу, занесеност „Мегали идејом” показала се погубном за саме Грке. Након Првог светског рата, отвориле су им се могућности у Источној Тракији и Малој Азији; међутим, покушај обнове Византије довео је до губитка тих тековина и протеривања Грка из Мале Азије. Верујем да би, без те утопије, Истанбул можда добио другачији – можда међународни – статус. Ипак, та идеја се и даље пројектује на Цркву, приказујући Православље као суштински грчко. Међутим, Православну Цркву чине Грци, Руси, Грузини, Бугари, Срби, Румуни и други народи; То се не може поистоветити са једном нацијом. Одбацујем термин „грчко-православни” у мери у којој он подразумева изједначавање појмова „грчко” и „православно”; могло би се, на пример, говорити о православним Грцима или православним Бугарима.

Сматрам заблудама и духовним обољењима оне представе које нам лажна црквена историографија намеће као норму. И сам сам некада делио нека од тих гледишта, све док се нисам окренуо изворним документима и уочио обрасце који се понављају. У четвртом веку, током одсуства цара Констанција II, у граду је изабран православни патријарх; по повратку, цар га је свргнуо и поставио свог штићеника. Овде видим паралелу са догађајима из 1948. године. Патријарх Максим V је уклоњен са положаја у Истанбулу, а заменио га је Атинагора — што је, по мом мишљењу, означило почетак низа патријараха оријентисаних ка САД. Проучавати историју значи трагати за истином; када се та истина открије, представе засноване на обмани се руше.

Постоји још једна важна ствар. Да ли постоји васељенски Првосвештеник који се с правом може назвати „Свесвети”? Да: Христос. Христос је тај који је васељенски Првосвештеник и Свесвети. Када Вартоломеј и његови претходници себи приписују те титуле, они узурпирају место које припада Христу. Тако тумачим и речи папе Гргура Великог: нико на земљи нема право да носи титулу која припада Христу, нашем Првосвештенику. У супротном, изгледало би као да постоји други Христос. То подстиче искривљено схватање историје, Цркве и теологије.

Оно што ме највише брине тиче се будућности. Ако се овај историјски образац настави, Антихрист ће се појавити као коначни хегемон. Он ће ширити своју религију посредством првосвештеника. Током Христовог земаљског живота, првосвештеници су Га осудили, док је римска власт извршила пресуду. Страхујем од понављања тог сценарија у последњим временима. По мом мишљењу, једина разлика између наше тренутне навикнутости на лаж и будућег отпадништва јесте у обиму. Мали уступци неистини крче пут ка великом отпадништву, у којем ће Антихрист бити прихваћен као Христос.

Извор: https://www.youtube.com/l / "Правблог"