У 3. веку, за време владавине римског цара Деција, у Антиохији је живео један пагански мудрац — чувени маг по имену Кипријан, који је потицао из Картагине (града познатог по сатанским култовима). Као дете, родитељи су га послали да учи код чаробњака; касније је отпутовао на планину Олимп — боравиште паганских богова — где се налазило мноштво идола, од којих је сваки био настањен демонима.

На овој гори Кипријан је научио све вештине призивања помоћи демона; касније је додатно усавршио своје мајсторство у овој вештини међу египатским чаробњацима и Халдејцима (од којих су талмудисти преузели Кабалу).

Кипријан је постигао толико мајсторство у врачању да је ступио у личну заједницу са самим сатаном, предајући му цело своје биће. Заузврат, Сатана му је ставио на располагање легију демона и обећао да ће га учинити кнезом након што напусти своје тело. Многи су се обраћали Кипријану у тренуцима невоље, а он им је „помагао” користећи демонску силу — ослобађајући их једне врсте невоља само да би их уплео у још горе. Подстицао је неке на похоту, друге на гнев, непријатељство, освету или завист, водећи их ка свакојаким сатанским безакоњима; чак је приносио децу као жртве демонима како би осигурао њихову помоћ.

Ипак, Господ је, у Својој неизрецивој доброти, благоизволео да спасе ову изгубљену душу из пакленог понора, желећи да покаже целом човечанству да не постоји грех који може надвладати Божју љубав према људима и Његову милост. Господ је спасао Кипријана од пропасти на следећи начин.

Један младић по имену Аглаид, син богатих и угледних родитеља, обратио се једном приликом овом чувеном магу. Угледавши девојку по имену Јустина, био је очаран њеном лепотом и почео је да тражи њену наклоност и љубав. Она га је, међутим, одбила, рекавши: „Мој Женик је Христос; Њему служим и ради Њега чувам своју чистоту.”

Наоружан својим окултним знањем и призивајући демоне у помоћ, Кипријан их је три пута слао да искушавају Јустину. Они су усађивали зле мисли у њен ум, распиривали у њој телесне страсти и покушавали да је заведу ласкавим и лукавим речима. Али Јустина их је савладала постом, молитвом и крсним знаком; посрамљени и престрављени Господњим Крстом, демони су побегли у срамоти. Кипријан се испунио гневом и покушао да се освети Јустини због свог понижења. Навео је пошаст и ране на дом Јустине и на цео град, баш као што је ђаво некада учинио праведном Јову. Она се, међутим, усрдно молила, те је демонска напаст престала.

А када чак ни сам сатана није могао ништа против Јустинине вере — претрпевши сраман пораз пред њеним молитвама и откривши Кипријану како сопствену немоћ, тако и силу знака Крста и имена Христовог — Кипријан је спознао сву дубину сатаниног лукавства и слабости: „Јер, ако се плашиш чак и сенке Крста и дрхтиш пред именом Христовим, шта ћеш тек учинити када сам Христос дође да се суочи с тобом? Ако не можеш да савладаш оне који се осењују знаком Крста, кога онда уопште можеш отети из руку Христових? Сада видим какво си ти јадно и ништавно биће! Одступи од мене, проклети — нестани! Јер сада морам ја да молим хришћане да ми укажу милост и помогну ми да пронађем спасење.” Чувши то, ђаво насрну на Кипријана, с намером да га задави. На самрти, Кипријан се сетио знака часног Крста — исте оне силе помоћу које се Јустина одупрла свим демонским силама — и завапио: „Боже Јустинин, помози ми!” Затим се осенио знаком Крста, а ђаво одмах одступи од њега уз дивљачко режање.

Тако је, прогледавши духовно, Кипријан одбацио дела ђаволска, покајао се због својих ранијих поступака и све признао месном епископу Антиму. Предао је све своје књиге да буду спаљене и затражио да буде крштен. Седам дана након крштења рукоположен је за чтеца, двадесет дана касније за ипођакона, а тридесет дана касније за ђакона. Потпуно је преобразио свој живот, позивајући све своје некадашње клијенте и ученике да следе његов пример. Након овог преображаја — у којем се чувени чаробњак окренуо животу покајничког служења Господу — народ је почео да слави Христа, а годину дана касније Кипријан је рукоположен за свештеника. Касније је постављен за епископа, и у том звању је водио толико свет живот да се изједначио са многим великим светитељима. Он је поставио девицу Јустину за ђаконису, а касније јој поверио женски манастир, поставивши је за његову игуманију. Својим владањем и поукама, Кипријан је многе незнабошце привео вери, придобивши их за Христову Цркву. Тако је идолопоклонство у Антиохији почело да слаби, док је слава Христова постајала све већа. У свему томе, Кипријан — баш као и Савле, који је постао апостол Павле — пружио је упечатљив пример како Божје милости, тако и начина на који људски таленти, мудрост и знање, путем слободне воље, могу бити усмерени било ка злу, било ка добру.

Сатана, посрамљен и немоћан да сопственим средствима савлада Кипријана и Јустину, потражио је освету на други начин. Током прогона хришћана под царем Диоклецијаном, сатана је подстакао друге да оклеветају Кипријана и Јустину; они су бачени у тамницу и подвргнути суровим мукама, које су поднели са радошћу, непрестано славећи Христа. Чак су бачени и у котао са кључалом течношћу, али им то није нанело никакву штету. На крају су осуђени на смрт одсецањем главе. Видевши невину смрт ових мученика, војник по имену Теоктист исповедио је да је хришћанин, те је погубљен заједно са њима. Према „Житију” ових Светитеља, које је забележио Свети Димитрије Ростовски, хришћани су њихове мошти пренели у Рим ради сахране. У једном предреволуционарном руском водичу кроз светиње Рима (објављеном 1912. године) наводи се да се мошти Светих Кипријана и Јустине налазе у Риму, у крстионици Светог Јована Крститеља — грађевини коју је подигао цар Константин, а која је припојена Латеранској базилици — где почивају у гробници од белог мермера, у једној од бочних капела. Међутим, у новије време појавила се другачија верзија: мошти су првобитно чуване у Риму, касније пренете у Антиохију, а затим — 1268. године — премештене у село Менико на острву Кипру. Одатле их је, у августу 2005. године, делегација Кипарске православне цркве довела у Русију у посету која је трајала неколико дана. Могуће је да се ови наводи односе на делове моштију, које су можда биле раздељене.

+ + +

У руском Православљу одавно је устаљен обичај да се верници моле Светим Кипријану и Јустини за заштиту од злих духова. На пример, у *Требнику* (књизи молитава) митрополита Петра Могиле, у оквиру „Чина за избављење од злих духова”, налази се посебна молитва упућена светим Кипријану и Јустини, поред молитава другим Светитељима. У истом *Требнику*, у „Чину за дом који трпи од враџбина”, стоји и овај одломак: „Као што нисте успели у својим покушајима да обманете или наговорите свету Јустину — коју су штитили знак Крста и сила Христа Бога нашега, на њему распетог — већ сте, напротив, побегли у страху и дрхтању, тако исто сада морате бити истерани и из овога дома.”

Наравно, поред молитава овим Светитељима, постоје и друге молитве против злих духова: 90. псалам, молитва „Да васкрсне Бог”, тропар и ексапостилар (химна) посвећени Крсту Господњем, молитве за изгнање духова које се налазе у чину припреме за крштење (катихуменат), као и многе друге.

Такође треба напоменути да Божја благодат, која се хришћанину дарује у Светим тајнама крштења и миропомазања, служи као залог његовог духовног раста и благостања. Међутим, уколико човек, услед незнања, потражи помоћ не од Бога и Његових Светитеља, већ од врачара (или такозваних „видовитњака”), он доспева под власт тих људи и тиме губи заштиту Божје благодати.