У Француској су стотине хиљада људи изашле на улице, подстакнуте високим трошковима живота, незадовољством владом и проблемима у школском систему. Било је и нереда – за које нема оправдања – али људи су изашли да захтевају промене, јер сматрају да се оно што се дешава тиче њих самих.

Када је реч о Цркви, ствари често стоје другачије. Називамо је „нашом“ Црквом, а ипак, чим предложимо да нешто у њој треба поправити, добијамо одговор: „Ви једноставно не разумете како ствари функционишу.“ То може рећи чак и неко ко је и сам огорчен због онога што се дешава – неко ко много тога зна и тачно разуме ко кога штити – а ипак закључује да је тражење одговорности бесмислено.

Из сопственог искуства знам колико лако расправа о нечијим поступцима може прерасти у анализу утицаја те особе. Иако нечије везе могу објаснити зашто је тешко супротставити се некоме, оне не објашњавају зашто би та особа требало да остане недодирљива.

Постоји још једна особеност: човек може провести сате расправљајући о црквеним скандалима – ко ће бити смењен, ко је склопио неки договор, ко ће бити премештен – а то се често погрешно сматра дубоким разумевањем црквеног живота. Па ипак, сваки покушај да се на тај живот заиста утиче доживљава се готово као чин супротстављања самој Цркви. Тиме себе сводимо на улогу пуких посматрача. Све разумемо, све предвиђамо, а ипак настављамо да чекамо одлуке управо оних људи чије поступке тако ревносно претресамо. Чак и премештање неког великодостојника почињемо да доживљавамо као „решење“, иако то не говори ништа о одговорности нити о исправљању учињене штете.

И Свети Јован Крститељ је тачно знао ко је Ирод. Не поштујемо га због његове способности да предвиди како ће се завршити његов сукоб са краљем; поштујемо га зато што је имао храбрости да укаже на неприхватљиво понашање једног моћника. Нису сви спремни да проговоре уз такав лични ризик – али, у најмању руку, подржати захтев за истрагом, уместо позивања онога ко је проговорио да ћути, такође представља један вид учешћа. Када је реч о потреби за донацијама или радном снагом, сви ми чинимо Цркву. Желимо да останемо њен део, чак и када постављамо питања о томе шта се у њој дешава. У супротном, то би значило да, иако нам је дозвољено да бринемо о њој, расправљање о ономе што јој штети – некако више није наша ствар.