Једна моја добра познаница поделила је са мном своје утиске о једном догађају — наизглед безначајном, а ипак таквом који ју је дубоко дирнуо. Док је боравила на одмору у једном селу на северу, свратила је у малу месну цркву. У том тренутку није било богослужења, али један старији свештеник још увек није био отишао, па му је она пришла како би узела благослов.

Он ју је благословио, а затим је изненада пољубио у главу – иако ни она више није била млада – и рекао: „Јадно, јадно дете града!” Сузе су јој навирле на очи...

Један од најдубљих облика духовне патње коју хришћанин може да поднесе јесте ужасна изобличеност – сама противприродност – света у којем савремени човек живи.

Сломљеност и изопаченост овог света немилосрдно мељу људске душе – душе које се или гуше у лавиринтима од камена и дима, или бивају ухваћене у орбиту заслепљујуће, а ипак смртоносне светлости: светлости високе технологије. Није само та тама или та лажна светлост оно што уништава човеков духовни вид; ту је и махнита, безумна јуришња ка ничему.

Одсуство било каквог циља иза тог убрзаног кретања – или је то можда пад? – представља општу, неизречену истину у свету без Бога. Чини се као да сви то осећају, али страхују да би неко ко је на власти могао да изговори – могао да узвикне – те застрашујуће речи, услед чега би се велики замајац зауставио, маске пале, а калеидоскоп блиставих забава се разбио... остављајући свет пред лицем суда.

Свет лежи у злу још од Пада, али је човечанство вековима ипак живело унутар природног поретка који је створио Бог. Сагледавање тог поретка – потчињавање његовим законима и његовој огромној сили – онемогућавало је заборављање Законодавца; човек је могао, дубоко у својој души, да осети Његову власт над светом: „Све си премудрошћу створио.”

Данас, међутим, човек у овој технолошкој цивилизацији више не обитава у Божјем свету, већ у свету који је сам створио. Природа? Човек више не живи у природи; напротив, он је затворио природу унутар свог сопственог, техногеног града. Он посматра њену лепоту – сада беспомоћну и умирућу – баш као што би изгледала грана корала затворена у стакло. Сећате ли се оне играчке – коју је купио Орвелов јунак, а која је служила као подсетник на један нестали свет? „Јадно, јадно градско дете!...“

Ипак, у пролеће, пробијајући се кроз буку и дим, чују се звецкави позиви сеница – ситних, бестежинских птица. Јурећи једна другу, оне лете са дрвета на дрво, поштујући закон који је за њих успостављен једном за свагда; наш свет за њих не постоји – оне пролазе право кроз њега. И тако, није пламен и бука еруптирајућег вулкана, нити било која друга елементарна сила, већ брзи, пролазни низ ових лаганих, резонантних птица испред мог прозора изненада ми је донео јасноћу нечему о чему сам читао, али сам раније разумео само својим интелектом

Божанство „прожима све ствари без мешања ни са чим, ипак ништа не може да га прожме. Оно зна све ствари кроз једноставан чин сазнања и посматра све ствари својим божанским, свеобухватним и нематеријалним оком – све: садашњост, прошлост и будућност – чак и пре него што настану“ [1].

Ове птичице лете кроз наше градове као да пролазе кроз неку пуку утвару – закони света који смо ми створили немају никакву власт над њима. Оне живе по неким другим, непроменљивим законима. Склад Божјег света јесте снажно упориште. Најтврђи од свих минерала је дијамант; његова тврдоћа потиче од невидљивих веза између његових атома – атома који заузимају тек бесконачно мали део укупне запремине кристала.

„Речју Господњом небеса се утврдише, и духом уста Његових сва војска њихова” (Псалам 33:6).

„Јер Он утврди васељену, која се неће покренути” (Глас 1, Вечерња).

Одвративши се од Бога, човек је испао из тог живог и бесмртног склада; у својој гордости, уобразио је да — од праха, лишен животворне силе Духа — може створити сопствени склад и изградити сопствени свет. Уместо органских веза између човека и природе, као и између самих људи — веза кроз које живот расте и развија се као сам од себе, попут цвета — људи, понашајући се „као да су богови”, покушавају да сами осмисле законе живота.

Ипак, оно што стварају није складно уређен кристал, већ мрежа у којој се копрцају, постајући све исцрпљенији. Човечанство још увек поседује остатке стваралачке силе која му је била дарована на самом почетку; али та сила је попут вечерње светлости, а сенке које бацају творевине ових самозваних „богова” постају све дуже и све злокобније.

Као што птице могу прелетати град, остајући му потпуно стране, тако и људи — отуђени од Божјег света — пролазе кроз њега; својим поступцима, они постају тек прљавштина и прах на површинама света који блиста лепотом — небеском и неуништивом: „Покварише се и постадоше одвратни у својим делима; нема никога ко чини добро” (Псалам 13:1).

Па ипак, „неће се до краја гневити, нити ће довека памтити гнев; није поступио с нама према безакоњима нашим, нити нам је узвратио према гресима нашим” (Псалам 103). Својим оваплоћењем, Господ наш Исус Христос обновио је наш статус деце Очеве, омогућивши човеку да савлада хаос распадања и врати се у органску везу са Даваоцем живота. Кроз крштење се поново рађамо — прелазећи из смрти у живот. Причешћивањем Телом и Крвљу Христовом, сједињујемо се са Њим на најприснији могући начин; Наша природа бива исцељена, постајући светлоносна и неподложна смрти — баш као што је дијамант светлоносан и отпоран на уништење.

„...јер само нае постојање јесте дело Његове стваралачке силе; наставак нашег постојања јесте дело Његове силе која све одржава; наше управљање и спасење јесу дело Његове промислитељске силе; а вечно уживање у благодатима јесте дело Његове доброте према онима који живе у складу са својом [истинском] природом — управо оном природом за коју смо створени.” [2]

Анђео је открио Јовану Богослову „град велики, свети Јерусалим, који силази с неба од Бога, и има славу Божију. Сјај његов беше као камен најдрагоценији, као камен јаспис, бистар као кристал.” [3]

Да, овде, у овом палом свету, ми смо тек „убога градска деца”. Па ипак, ми тражимо Небески Град, јер је наше грађанство на небесима.

_____________

[1] – Јован Дамаскин, „Тачно изложење православне вере”, гл. 14.

[2] – Исто, гл. 42.

[3] – Откривење Јована Богослова (21:10–11).

Извор: https://3rm.info/p