Ко се од нас не сећа, некадашњих добрих учитеља са богословским и педагошким знањем, који су науку о вери предавали са великом љубављу. Прва лекција из веронауке била је: „Како се треба прекрстити?“ И учитељи су објашњавали: „Овако се треба прекрстити:

 изнети десну руку преда се, прва три прста десне руке саставити и у врховима изравнати, а мали и до малога склопити ка длану. Онда тако сколпљену руку метнути на чело и рећи: ’У име Оца, на појас и Сина, на десну страну прсију и Светога Духа, а на леву: Амин!“

У богослужбеној књизи „Часослову“ намењеном и за учење у читању црквенословенског језика, на првим страницама налази се објашњење како се треба правилно прекрстити и символично објашњење ручног знака Крста.

Православни хришћани верујући у свемоћ Крста Христовог, свакочасовно се крсте: у одређеним дневним часовима, пре и после јела, пре и после спавања, пре и после обеда, при почетку и завршетку послова, при поласку на пут и при повратку с пута, у разговору, у невољи, радости, жалости, за време богослужења, при уласку у Храм, при поласку поред Храма, гробља или неког светишта. Тако је Света Црква прописала.

Но има наших људи који се не крсте како треба. То је више из немара него из незнања. Не ради се овде о необразованим, јер се они знају прекрстити; него баш о образованим, односно о оним који себе за образоване држе, па из немара када хоће да се прекрсте направе испред себе неке брзе покрете руке; пошто смандрљају, што никако не личи на крсни знак.

Благоупокојени монах, доктор Јаков Арсовић, такве је покрете називао „сатанским знаком“. Страшна осуда за све оне који намерно, иако знају како се треба прекрстити, унаказују крсни знак, којим су сједињени са Христом, и који им је заштитно оружје у свакој животној невољи. Ови људи знају како треба скинути шешир, како се треба руковати са људима, а не умеју сачувати своју уредност пред Богом живим.

Посматрајући наше људе – Србе како се крсте за време богослужења, један Рус је мислио, да код нас Срба постоји неки други крсни знак, различан од онога који је прописан у Православној Цркви.

Свештеници су дужни да мотре како се верни крсте, и да немарне опомену на уредност, а неке да науче пре свега како се треба прекрстити.

Часопис „Хиландар“, божићни број 26, Лета Господњег 1989.