header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Старац Пајсије Светогорац: Посветовњачење свештенства (интервју)
Старац Пајсије Светогорац: Посветовњачење свештенства (интервју) Штампај Е-пошта
недеља, 25 октобар 2026

 „Поп без мантије —

очигледно човек без морала.”

— Старче, да ли чтец или олтарник мора да носи мантију, чак и по летњој жези? Када је носим по врућини, потпуно огрезнем у зноју.

— Боже драги... На шта је спало монаштво у данашње време?! Шта уопште рећи... Свети Атанасије Атонски је, током својих подвижничких борби, носио дебелу одећу и изузетно тежак крст — а ми... Погледајте само докле смо доспели! Када сам био у Аустралији, видео сам у цркви једног олтарника у шортсу. „Људи се тако облаче”, рекао сам му, „када иду на плажу да пливају у мору.” „Па”, одговорио је он, „мени је овако удобније.”

Почиње овако, па постепено напредује, док људи на крају не кажу: „Хајде да скинемо расе, да нас сунце не пржи.” Смета ли мантија? Скини је! Смета ли ти марама или апостолник (монашки вео) — облива ли те зној? Скини и то — зашто да не! Да, заиста — у том правцу се крећемо. Брате мој, ако је вруће, монах једноставно треба да води рачуна о томе шта носи испод расе — може обући мање слојева одеће.

— Старче, да ли је монаху дозвољено да скине расу и носи само мантију?

— А зар би онда и свештеници требало да скину мантије и остану само у панталонама? Шта рећи на то... Раса је монашка одећа. Монах се у њу облачи када прима Малу или Велику схиму. Током пострига, онај ко представља кандидата за монаштво носи мантију; након што се новопострижени монах обуче у расу, кум скида мантију са својих рамена и ставља је на новог монаха. Када сам био у Александрији, запањило ме је то што су неке тамошње жене биле обучене у црно од главе до пете — таква је њихова традиција. И то на врућини тог поднебља! Зар смо ми, дакле, неспособни да поднесемо расу коју смо примили од својих отаца?

— Старче, неки људи се питају: „Да ли мантија заиста чини човека свештеником?”

— Па, погледај, на пример, два маслинова дрвета — једно са лишћем, а друго без њега. Које би од њих изабрао — оно са лишћем или оно без њега? Док сам живео у колиби (келији) Часног Крста, једном сам огулио кору са једне маслине која је расла у дворишту и написао: „Дрвеће је збацило своје рухо — да видимо колико ће плода донети!” А поред тога сам додао: „Свештеник без мантије — очигледно човек без морала.” У то време се водила жустра расправа о томе да ли би свештеници требало да престају да носе мантије, а неки су чак долазили код мене, надајући се да ће добити мој благослов за тако нешто!

— Старче, неко је у наш манастир довео православног свештеника — који је носио панталоне. Да ли је требало да тражимо његов благослов?

— О каквом благослову још тамо може бити речи! Ко год да ти је довео тог свештеника, требало је да му кажеш: „Опростите, али код нас у манастиру је обичај да свештена лица носе мантију. Како свештеник може да дође у женски манастир у панталонама? То није прилично.” Ако ни онај ко га је довео, ни сам свештеник не осећају стид, зашто би се ти стидео да му понудиш мантију? Једном сам на аеродрому срео једног младог архимандрита који је кретао у иностранство; био је у световној одећи. „Ја сам отац тај-и-тај”, рекао је представљајући се. „Па, где ти је мантија?” упитао сам га — и, наравно, нисам тражио благослов од њега.

— Али неки људи, старче, тврде да ће свештенство, ако постане „модерније”, моћи да учини више добра.

— Када је патријарх Димитрије био у Америци и посетио Богословску школу „Часни Крст”, пришла су му неки побожни амерички студенти и рекли: „Ваша Свесветости, у данашње време свештенство би требало да постане модерније!” Патријарх је одговорио: „Свети Козма Етолски каже да ће се, када свештенство постане световно, мирјани претворити у демоне!” Био је то добар одговор, зар не? Припремили су му величанствену собу, са раскошним креветом и скупоценим намештајем; али када ју је видео, упитао је: „Где ме то смештате? У ову собу? Боље би било да сте ми донели обичан лежај.” „Постајући свештован, свештено лице постаје кандидат за ђавола.”

— Старче, да ли би требало да правимо једноставније богослужбене одежде? Можда одежде са богатим везом нису на корист свештеницима?

— Било би ти на част када би својим муштеријама рекао: „Ми израђујемо овакве одежде — једноставне. Могли бисмо да их радимо са богатим везом, али то не чинимо јер бринемо да не постанемо саблазан за друге.” Осим тога, ови предмети понекад доспеју у руке људи који нису верници. Може се чути како људи говоре: „Ми немамо новца ни за хлеб, а свештеници имају гомиле одежди!” Ако израђујете одежде са скромним везом, привући ћете озбиљне свештенике као своје клијенте.

Што се тиче оних свештеника који размишљају на световни начин – ако од вас купе претерано украшене одежде, на крају ће изгледати као кловнови, а тиме ће нарушити и ваш углед. Ипак, богатији вез можете користити за прекриваче за Часну трпезу и покриваче (воздухе) за свештене сасуде. Такође, настојте да не стављате крстове или ликове светитеља на доње делове подризника (стихара) или фелона. У тим деловима користите једноставне, несвештене симболе. У супротном, свештеници на крају седе директно на светитељима или на крсту... а то представља светогрђе.

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( недеља, 25 октобар 2026 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 54 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 



© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.